Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

Da li je ČAU-ČAU zaista mačkast pas, koji ne zahteva kupanje?

Priča o higijeni pasa nikad nije dovoljno. Zanimljivo je to koliko mi često srećni vlasnici čau-čaua saopšte kako je jedan od razloga za izbor baš te rase bio podatak da je ovaj pas vrlo čist i bez mirisa, te da je dovoljno kupati ga 2-3 puta godišnje, ali da, navodno, ni to nije neophodno, jer čau-čau sam sebe liže i pere se kao mačka. Stekao sam utisak, razgovarajući sa ljudima, da se čau-čau doživljava kao jedan od većih čistunaca među rasama.

Ono što je ključno jeste to gde i u kakvim okolnostima pas živi. Kupanje psa, kvalitet dlake, količina lanolina koja se na dlaci nalazi – posledice su različitih faktora. Mnogi faktori su spoljašnji: šta pas jede, u kakvom ambijentu živi, da li spava napolju ili unutra, da li je u krevetu ili na terasi, da li živi u centru grada ili na periferiji, koje je godišnje doba u pitanju... Svi ovi spoljašnji faktori deluju na kvalitet dlake. Unutrašnji su, prevashodno, genetski, i posledica su aktivnosti ili neaktivnosti određenih gena, i prisustva ili neprisustva određenih hormona. Ostali unutrašnji faktori su starost psa, pol, seksualni ciklusi u toku godine. Znači, sve pomenute komponente utiču na to kakva je dlaka.

Ono od čega mi, kao brend, pokušavamo da se odvojimo jeste utemeljeno shvatanje da se pas neguje u skladu sa njegovim karakteristikama.

Uglavnom se svuda govori o psima s ovakvim ili onakvim tipom dlake, ukazujući se na to šta je ovom, a šta onom psu potrebno. Ne. Posmatrajmo stvari drugačije. Pas se neguje u odnosu na čovekovu blizinu, u odnosu na to gde se u čovekovoj konstelaciji života nalazi, da li mu spava u krevetu, da li mu spava u kuhinji. Tako, sve što čovek treba da radi jeste da psa pusti da se prilagodi čovekovom načinu života.

Pas je biće koje se prilagođava onome što čovek od njega očekuje.

Zašto se čovek i pas u nekim slučajevima rastaju? Zato što čovek ne može da trpi smrdljivu kuću, a smrdljiva mu je kuća zato što ne kupa psa, a psa ne kupa zato što mu je rečeno treba da ga kupa samo jednom godišnje. I tako dođemo do situacije da čovek psa izbaci na ulicu. Znači, pas mora da se prilagodi stilu čovekovog života.

Ako čovek živi u centru grada i izvodi psa napolje tri puta dnevno, nemoguće je da ga kupa samo dva puta godišnje.

Mora da ga kupa češće ne zato što taj pas nije „mačkastˮ ili zato što mu se dlaka po pravilu oseća, već zato što je lanolin lepljiva, smrdljiva mast na koju se lepi sva prašina i prljavština koju pas pokupi, unese u stan, kada se vrati nazad iz šetnje, i onda taj stan počinje toliko da smrdi da prijatelji vlasnika psa prestanu da dolaze u kućnu posetu. Ali, veterinar nam je rekao da psa treba da kupamo jednom godišnje…

Čovek je danas napravio ambijent u kom ima uslova da se pas kupa svakog dana. A čovek, koji živi pored čistog psa, moći će da iskoristi benefite te veze. U suprotnom, postaće opterećen time da li pas ima ovakvu ili onakvu dlaku i sve će se završiti u nekim marginalnim odnosima, koji prerastaju u veliko opterećenje. Jer, to nije odnos koji traje tri dana, tri meseca. To je odnos koji traje 16 godina. Za to vreme mi smo odnegovali jednog tinejdžera. Od malog embriona nastao je čovek, koji može da bude Tesla ili Hitler. Znači, to je dugačak period!

Čovek ne treba da postane rob odnosa, time što će svoj stil života i potencijal odnosa čovek-pas da prilagođava vrsti pseće dlake. Dlaka je oduvek nastajala kao posledica. Čovek je kreirao psa da nešto za njega radi. Oblikovao je njegovo telo da bi pas nešto mogao da obavlja. Po karakteru je birao jedinke, da bi njihovim ukrštanjem nastajalo biće, koje će nešto za čoveka da radi bolje nego što su radile prethodne rase. U toj selekciji, dlaka se pojavila kao slučajan proizvod, jer nikada dlaka nije bila prioritet selekcije, do danas.

Sada, kada je čovek završio sa tim da mu pas treba za ovu ili onu svrhu, jedino što mu je ostalo važno jeste da mu pas lepo izgleda.

Međutim, odnos psa i čoveka je mnogo dublji od toga, I ne sme tu da bude zarobljen.

Čau-čau je mnogo osetljiva rasa, zbog toga što ima jako dugačku dlaku i jako veliku količinu kože, a u koži puno bora. Problem sa borama jeste taj što i u njima raste dlaka, tako da pas, zapravo, ima dlake koje iz različitih pravaca štrče. Zbog toga takvi psi mogu da imaju kožna oboljenja. Tu se lako zapate bakterije i gljivice, koje se posle teško izbacuju. Stoga je higijena čau-čaua izrazito bitna.

Tu naslućujemo i šta je uzrok mišljenju mnogih da se ovaj pas čisti kao mačka. On, radije, pokušava da se češka, da bi ispraznio te bore. Svrbe ga.

Nije nega psa važna zbog psa, nego zbog čoveka. I sve je zbog čoveka. I tu ne smeju da se „pobrkaju lončićiˮ, jer ako ih pobrkamo, imamo situaciju da se čovek prilagođava psu, pokušavajući da razume njegovu prirodnost, a prirodnosti u psu, danas, u 21. veku, nema.

Dakle, čau-čaua treba da negujemo u skladu sa standardom našeg života. Nije bitan čau-čau, nego pas koji živi u kući i spava pored dece. Nije rasa u pitanju, nego pas. Još sporednija od rase je dlaka. A čoveku je često rasa važna, jer se tako identifikuje. Imajmo na umu – to što je čovek pokušao da uradi sa čau-čauom, ili nekim drugim psom, Hitler je pokušao da uradi sa čovekom. To je potpuno isti koncept eugenike.

Komentariši

Komentar je prosleđen