Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

Lasa apso: „Crvene suzeˮ naših dugodlakih ljudimaca

Marina je jedna od vlasnika lase apso, koji sa puno strpljenja i ljubavi iščekuju moj osvrt na ovu rasu pasa. Neka od njihovih pitanja i dilema odnose se na pojavu suznih mrlja, o kojima je, kako se na mnogim mestima u literaturi ističe, potrebno da se jako povede računa.

Moram da kažem da smo tu opet u vodama porodičnog rasporeda, te priznate metode tradicionalne medicine... No, hajde da se pre toga osvrnem i na same mrlje. One nastaju onda kada je predeo oko oka vlažan. Što je dlaka duža, to je vlažniji predeo oko očiju. Dugodlaki psi imaju, istina, veći problem sa tim stvaranjem krmeljčića ili „crvenih suzicaˮ na dlaci oko očiju. A stvaraju ih bakterije, ostavljajući, zapravo, crveni trag. Reč je o tome da suzne oči vlaže dlaku, da bi, onda, vlaga, uz telesnu temperaturu psa koja iznosi 38 stepeni, pružila pogodno tle za razvoj bakterija. A postojanje bakterija uočavamo usled prisustva, upravo, crvene boje ili mrlja. Međutim, kako rasa lasa apso može biti i tamna (sa tamnijom dlakom), mi te „suziceˮ možemo i da ne percipiramo kao crvene, mada bakterije koje se tu razvijaju svakako jesu te boje.

Antibiotici?

Postoje različiti preparati na bazi antibiotika. Oni su u većem broju postojali na tržištu, ali je relativno skoro, pre nekoliko godina, FDA zabranila njihovu upotrebu, pa su u Americi skoro svi ti preparati povučeni iz prodaje. Proizvođači su tvrdili kako preparati nemaju u sebi antibiotike. Međutim, jedini način da se te bakterije ubiju i jeste zahtevao upotrebu antibiotika. Ako pas popije takav lek, antibiotik će takođe da se izbaci iz organizma putem različitih sekreta, pa tako i kroz suze, što bi dalje značilo da suze i dalje teku iz oka; međutim, kako one teku zajedno sa antibiotikom, na takvoj podlozi bakterije ne mogu da se razvijaju.

lasa-apso

Na kraju rasprave sa proizvođačima, ispostavilo se da oni i nisu u svoje preparate stavljali antibiotike kao takve, ali da jesu koristili pileću ili goveđu jetru onih životinja koje su, prethodno, bili tretirane antibioticima. Podsećam na to da postoji određena karenca, tj. vremenski period koji treba da prođe od kada neka životinja pojede ili popije neku hranu (ili lek) do trenutka kada može da se zakolje i koristi u ishrani ljudi. Ali, nekada se desi da ta životinja može da se koristi zbog toga što antibiotika nema nigde u telu, osim u jetri. Jetra se odstrani, i onda takva jetra, puna antibiotika, završava u preparatima za negu očiju pasa.

Kada je postojanje tih antibiotika bilo dokazano, stavljena je zabrana na preparate. Jer, niko nije bio siguran u to da li preterana ili dugoročna upotreba antibiotika pravi neke probleme psima. A psi jesu postajali rezistentni na određenu grupu antibiotika, pa kad su se razboljevali od određenih bolesti, nije bilo leka za njih, što se često završavalo kobno.

Pas je sledbenik

Sada postoje slični preparati, ali koji se stavljaju spolja. U njima, opet, postoji antibiotik, ili nešto što pravi određenu pH vrednost, koja ne odgovara bakterijama da se tu razvijaju.

To je sve lečenje posledica. Primarno je: oči suze. A zašto suze oči? Zašto kuca plače? To je drugo pitanje, mnogo dublje pitanje odnosa čoveka i psa, koji može da pokaže određeni stepen anksioznosti.

Postojanje velikog unutrašnjeg nemira, tenzije, uznemirenosti, koja treba da se izbaci iz organizma, dovodi do dahtanja psa. Kad je nemiran, pas dahće. Nekada se to dešava, naravno, da bi pas rashladio telo, ali i da bi izbacio višak tečnosti iz organizma. Dahtanje ponekad može da bude zamenjeno preteranim suzenjem ili znojenjem. Pošto pas nema znojne žlezde, osim na tabanima, ti tragovi, mrlje, šta god, javljaju se na tabanima, ispod očiju i oko usana – svuda gde telesna tečnost na neki način izlazi iz organizma.

U dužem vremenskom periodu kuca može da plače zbog toga što je nesrećna, a nesrećna je zato što misli da njen vlasnik nema dovoljno snage i hrabrosti da se na odgovarajući način brine o svom životu, čime pokazuje da je nesposoban za život. Pas, onda, duboko u sebi postavlja samo jedno pitanje: A šta ću ja bez tebe?

lhasa-apso

Dakle, pas i vlasnik mogu da uđu u takvu dinamiku odnosa, gde je pas zabrinut za sopstveni život, primarno zbog toga što ne vidi pravo vođstvo u čoveku sa kojim živi ili – u kome živi. Pas je sledbenik. Nije dobar odnos u kom mi psu damo alate, kojima on ne zna da raspolaže, u slučaju kada smo previše osetljivi, ranjivi, kada se prema psu ponašamo onako kako pas ne zaslužuje, ne poštujući ga kao sledbenika.

Jer, prema sledbeniku ne možemo da se ponašamo tako što ćemo da idemo iza njega. Naša duša može da sledi putokaze koje nam psi daju, ali čak je i tada čovek taj koji ide prvi.

Biti u svom, jedinstvenom filmu

Lasa apso je drevna tibetansa rasa, jedna od najizvornijih rasa na ovom svetu. I dan-danas na Tibetu postoje ti izvorni tipovi lase apso. Tamo ih zovu – „mali lavlji pasˮ.

Zašto mi nekad biramo te pse za ljubimce? Zato što su nam na našem putu rasta i razvoja potrebni signali koje lasa apso pruža. Lasa apso, ili neki drugi pas sa sličnim problemima, biće izabran od strane nas koji treba da duboko pogledamo u sopstvenu anksioznost i nemir. Mi možemo spolja da delujemo smireno, ali često je tu reč o toliko dobro naučenoj ulozi da ni mi sami nismo svesni da se nalazimo u nečijem tuđem filmu, a ne u onom svom u kom bi trebalo da igramo. A taj pravi film jeste onaj u kom znamo da smo duboko uznemireni jer nam nedostaje hrabrosti, snage, možda čak i životne energije da bismo se svojim životom bavili na ispravan način. Mada, svaki način je ispravan, jer vodi čoveka na puteve kojima on može da ide.

covek-i-pas-sasha-riess

Imati pored sebe psa sa pomenutim simptomima, jasan je znak da duboko u nama postoji mesto na kom smo ranjivi, uplašeni i anksiozni, a čega nismo svesni. To može da bude veliki okidač, koji nas uvek u životnim rezultatima vraća na ona ista mesta, odakle ne možemo da izađemo.

Onoga trenutka kada uzmemo svoj život u svoje ruke, kada razumemo signale, suočimo se sa njima, pogledamo ih u oči, kada dopustimo svemu što jeste da bude to što jeste, bez osude i bez ideje o tome kako bi nešto trebalo da bude – onda pas konačno shvata da se čovek odgovorno ophodi prema svom životu.

Kada mi, iz poštovanja, preuzmemo odgovornost koja našem životu pripada, kada počnemo da živimo život po sopstvenim pravilima, u sopstvenim cipelama, tada i pas konačno može da odahne i sledi nas na našem putu.

Komentari (1 odgovor)

23 July, 2019

Marina

Veliki pozdrav od Heidi i mene😍

Komentariši

Komentar je prosleđen