Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

Australijski terijer: Koliko mu fizičke aktivnosti treba?

Zanimljivo mi je pismo pre nekoliko dana u inboks stiglo od jedne Ane, u vezi sa australijski terijerom. Otvara neka pitanja, koja pokazuju kako se u vezi sa jednom istom rasom i njenim osobinama mogu na internetu naći neobjašnjivo kontradiktorni podaci. Samu Anu je zbunilo to što se npr. na raznim mestima nailazi na sledeće:

- Australijski terijer je mali pas koji ne zahteva previše fizičke aktivnosti pa može živeti i u malim stanovima u urbanim sredinama.

- Australijski terijer, kao i svi terijeri, prepun je energije, te zahteva redovno vežbanje, koje treba da se odvija ili u besprekorno ograđenom dvorištu ili uz obavezno korišćenje povoca prilikom trčanja odnosno šetnji uz vlasnika, s obzirom na izražen instinkt ka lovu manjih životinja, koji ih može tako daleko odvesti da ne umeju da nađu put natrag, ka vlasniku/kući.

Nakon ovoga, Ana mi je postavila dva pitanja: Gde je istina? Kako naći sklad između prejakih instinkta ljubimca i ograničavanja njegove slobode kretanja i izražavanja poriva?

Opet stara priča, a to je: zašto čovek pravi određene rase? Razlog stvaranju neke rase može ponekad da bude toliko apsurdan da ne možete da poverujete da je čoveku tako nešto uopšte palo na pamet. Napraviću malu digresiju – brazilski terijer je rasa nastala da bi budila brazilsku filu da goni robove. Naime, brazilska fila je, uprkos funkciji gonjenja robova, bila jako flegmatična, spavala je dugo i teško je mogla da se održi u stnaju neophodne pripravnosti, u kom treba da bude i konstantno agresivna i sa jakom koncentracijom neophodnom da bi odradila svoj posao. Tako je u sištini napravljen brazilski terijer koji se čuvao zajedno sa filom, a imao je zadatak da svojom hiperaktivnošću drži filu budnom i podstiče joj nervozu i agresivnost. To je nešto što lično ne vidim kao opravdan postupak i pitam se koliko će nas koštati ovo što smo uradili psima

Vratimo se australijskom terijeru i povežimo sve sa konstelacijama koje radimo i razlozima zbog kojih čovek bira terijera. Unutrašnja ekspresija čoveka se spolja manifestuje u terijeru i u psima kao takvima. Australijski terijer, kao i druge rase, zavisi od toga u kakvom okruženju živi. Da li će to biti mali pas koji ne zahteva previše fizičke aktivnosti ili će to biti hiperaktivan pas koji zahteva veliku aktivnost – to samo zavisi od ambijenta u kom je.

Čovek treba da zna da smisao života psa jeste da služi čoveku. Ali, psi ne mogu da služe čoveku ako ne znaju šta čoveku treba i šta on hoće. Znači, pas ne može da služi čoveku ako čovek najpre sam ne napravi sebi mesto i onda u to mesto primi psu i dopusti mu da bude tu. Pas mora da se prilagodi čoveku u čovekovom životu, a ne obrnuto. Kada se čovek istinski bavi svojim životom, on ostavlja prostor psu da tu pronađe svoje mesto. I to je jedini prirodan način u kom pas i čovek mogu da žive zajedno. Da li će ga istrčavati jednom nedeljno, te da li će ga držati u stanu kao mačku zavisi samo od životnog stila i standarda čoveka kojem će pas da se prilagodi.

Zabluda je ako mislimo da australijski terijer treba da se istrčava, a mi nismo takav tip čoveka. Jer, onda ćemo doći u situaciju da istrčavamo psa dve sedmice, da bismo nakon toga osetili zasićenje, a onda i krivicu, potom ćemo psa ostaviti sa strane, da bismo se svaki put kad ga pogledamo osetili krivim, i na kraju ćemo se razići sa psom. A do toga će doći zato što smo zapravo pokušali da se prilagodimo onome što smo videli da negde u nekom tekstu piše da je potreba određenog psa.

Koja god da je rasa u pitanju, čovek može psa da prilagodi sebi. Treba da živi svoj život i da pusti da se na tom životnom putu pas pronađe. Pas je prilagodljiva životinja i prilagodiće se svemu što čovek od njega traži. A da bi nešto od psa tražio, čovek prvo mora svoje mesto da pronađe. Kada bude svoje mesto razumeo, u tom ambijentu pas će se osećati srećno i savršeno.

A ono na početku članka naglašeno postojanje kontradiktornih podataka jeste uzrokovano upravo činjenicom da su te tekstove pisali ljudi koji žive sa australijskim terijerem. Kontradiktornostkonačno potvrđuje da ovo što ja pričam jeste tačno.

Ono što je u svim ovim razmišljanjima i savetima u rubrici Nega pasa prevashodno bitno da napomenemo jeste da nikada o rasi pasa ne treba da pričamo pre nego što razumemo psa kao vrstu životinje. Svaki pas je prvo pas kao vrsta, pa onda rasa po svom izgledu i karakteristikama. Ali, i kao vrsta i kao predstavnik rase, pas živi za čoveka i u tom smislu čoveku daje prostora da se svojim životom bavi na pravi načina. Ako se čovek okrene sebi i svom životu, pas će pored njega prirodno da pronađe mesto, i to će biti veza jedna harmonična veza, bez obzira na to šta bi trebalo da bude „prirodnaˮ potreba konkretne rase. Ne treba zanemariti ni istinu da ono zbog čega smo nekada stvorili neke rase, to te rase danas manje-više ne rade. Potrebno je da dozvolimo evoluciju vrste psa koja se nastavlja i koja se prilagođava čoveku na njegovom putu rasta i razvoja. Najveća umetnost čovekovog rasta i razvoja biće da dozvoli psu da pored njega pronađe svoje mesto.

Komentariši

Komentar je prosleđen