Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

snezana-meda-sasha-riess-cover

Negde u širem centru Beograda, na korak od velegradske buke i arome, nalazi se jedno ušuškano mesto, tiho, čisto, prijatno. Puno kamenčića u posudama priziva ambijent zen bašte, dok diskretna, meditativna muzika podstiče telo i um na opuštanje, a duh na prevazilaženje sopstvenih barijera. Baš tu, gde Snežana drži časove joge, snimila sam priču o ljubavi, energiji, duhovnosti, blokadama, podršci, zahvalnosti...
Snežana Đorđević (Beograd, 1972) je diplomirani ekonomista, sa stavljenom tačkom na posao bankarskog službenika, koji je obavljala do pre nekoliko godina. Sertifikati, važni za ono čime se sad bavi, odnose se na jogu, meditaciju, kundalini reiki, usui reiki, anđeoski reiki... No, papir je papir, uvek i svugde, a suština se iskazuje onda kada se krhko ljudsko biće podstakne da oseća, misli i čini bolje, te da tako prevaziđe svoje okoštale navike i postane jača verzija sebe.

snezana-djordjevic-tara

Snežana, od kada se baviš jogom i šta je ono što te je jogi privuklo?

Jogom sam počela da se bavim pre deset godina, kada je moj sin imao šest meseci. Tad sam, jednostavno, imala želju da vežbam i radim na svom telu. Međutim, vrlo brzo sam se tu pronašla. Joga mi je pružala neku vrstu podrške s obzirom na način na koji je počela da deluje na moje telo, promenjeno usled porođaja. Budući da sam vrlo senzualna, osećala sam svaku promenu u telu, koja se dešavala usled pokreta koji sam izvodila. Imala sam potrebu da sa instruktorkom podelim to svoje iskustvo, to što mi se dešavalo i kako sam se osećala, što se odnosilo i na ženske organe, hormonalne promene... Ali, u trenucima kada je neko tako otvoren, ljudi mogu čudno da reaguju. Razumem da žele da se na neki način zaštite, jer nije baš prihvatljivo da nosiš odgovornost za nešto što se nekome dešava. Shvatila sam da to, ipak, moram da zadržavam unutar sebe. Onda je stvar sa jogom nastavila da se dalje razvija i raste. Mada, put me je i ranije navodio na jogu. Dolazili su do mene ljudi koji su me usmeravali ka tome. No, htela sam nešto mnogo brže i agresivnije za telo. Bavila sam se fitnesom, džezersajzom, step aerobikom, akvabikom, išla sam u teretanu, kao mala sam se bavila gimnastikom, košarkom, raznim sportovima. Uvek sam se bavila nekim sportom, ali nisam bila istrajna, moram da priznam, zato što sam tip koji voli sve da proba. A i tražila sam sebe, verovatno. Potreba za pokretom me je stalno terala da svašta isprobavam. A, zapravo, ljudi koji su mi na neki način prišli, da rade nešto sa mojim telo, npr. kroz masažu, uvek su mi govorili da ja treba da se bavim jogom.

Zamišljala sam to kao mesto gde odem, sedim i gledam u jednu tačku. Ali, shvatila sam, onda, da je ta „tačkaˮ nešto što se mnogo više širi u prostoru i deluje na telo, um i sve ostalo što je prisutno u nama.

Počela je da se stvara ljubav. Telo je počelo da traži da ja budem tamo, da radim na sebi, i polako sam ulazila u celu tu priču.

snezana-djordjevic-joga

U bliskoj vezi sa energijom

Kroz jogu si došla i do drugih, povezanih disciplina, npr. do reikija. Na koje načine smatraš da te je svaka od tih tehnika razvila?

Moj put me je doveo do toga da jednog dana odlučim da jogom krenem da se bavim na mnogo višem nivou u odnosu na ono što mi je bilo pruženo. Zahvaljujući posvećenosti i predanosti jogi, približavao se trenutak u kom se staje na sam vrh „piramideˮ i povedu određeni ljudi sa sobom. Da budem iskrena, nikada sebe nisam videla na tom vrhu, iako me je život stalno terao ka tome. Više sam volela da budem čovek iz pozadine. Ali, kada me je put doveo ka jogi, morala sam da savladam sebe tako da mogu da uhvatim svoje čvrste korene, da budem stabilna, da bih mogla da druge ljude vodim na određeni način. Kako sam se razvijala kroz samu jogu, otkrivala sam u sebi suptilan osećaj, koji je u meni stvarao blisku vezu sa energijom. U razgovoru sa ljudima shvatam da im je teško da uhvate sam pojam energije, zato što nije opipljiva. Kroz jogu, tokom te obuke i škole koju sam prošla, učili smo istoriju, filozofiju, stil života jogija, i tu, naravno, ima puno spona sa energijom. Ta energetska sfera me je u jednom trenutku dovela do reikija. Čini mi se da većina ljudi ima odbojan stav kad je nešto nepoznato, a posebno kad vi još tu pričate o nekim energijama. Jer, naučeni smo da uzmemo „magičnu tabletuˮ, popijemo je i ona sve naše probleme u životu reši. A kada treba da se usmerimo na energiju, i da se zanemari tableta, onda mi moramo da se suočimo sami sa sobom i da sa sobom krenemo da radimo. Nije sama energija kao takva nešto što će da mi pomogne, nego je ona ta koja mi daje pravac, usmeri me i pokaže mi šta je ono unutar mene što pravi određenu teskobu, zašto ja patim, zašto ne mogu da napredujem... Taj način je mnogo duži, zahteva istrajnost, temeljniji je, i mene je to privuklo ka samom reikiju.

Nikada nisam imala odbojnost prema tome da se na neki način uvežem sa energijom.

Mada, nije mi bilo zanimljivo da ja koristim svoju energiju, kao što to rade bioenergetičari, već da koristim ono što nam je dato u prirodi, prirodne izvore. Dakle, suština je u tome da budem kao protočni bojler, koji će da pomogne sebi, svojim najbližima, pa onda i ostalima. Tako je nastala i odatle se razvila i moja povezanost sa thai joga masažom, koju sam takođe odlučila da isprobam. Tu ima dosta elemenata joge, i tu se na dubljem i suptilnijem nivou dolazi do tela, da bi se, opet, sklonile blokade. Telo fizički pokazuje da ima neku patnju. Da ne govorim o momentima kada već dođe do bolesti, ono što se dešava i pre nego što dobijemo signale da nešto kod nas ne valja, jeste to da mišići kreću da se grče. Tu thai joga masaža može puno da pomogne. Može i kod bolesti, ali to je već nešto drugačije.

snezana-djordjevic-sasha-riess

Nesputani duh

Joga može da probudi u čoveku i stepen duhovnosti. Šta je po tebi duhovna osvešćenost i kako ti u sebi objedinjuješ npr. duhovnost Dalekog istoka i hrišćanstva?

Tema današnjeg vremena. Koliko samo sukoba ima između duhovnosti Dalekog istoka i našeg hrišćanstva... Poštujem sve ono što je prihvaćeno i što postoji na našoj planeti. Imam veliko poštovanje prema svakom opredeljenju. Da l' je to hinduizam, budizam, islam, šta god. Ja lično, slušam ono što je u meni u datom trenutku, i puštam da me to vodi. Na ovozemaljskom nivou to nazivamo instinktom. To me vodi putem kojim idem. Ne mislim za sebe da sam preterano duhovna osoba, i ne znam kako bismo, kao bića koja su sišla na ovu planetu, mogli da tu duhovnost potpuno ostvarimo, između onog što život traži od nas i onoga što duhovnost iziskuje. Ali, ako mi unutar sebe imamo potpuno otvoreno srce, i ako ljubav koju imamo u sebi želimo da podelimo sa drugima, ali smo na isti način spremni i da ljubav primimo, onda mislim da je to dovoljno za nas. Mislim i da treba da se manemo svih ograničenja koja nas negde svrstavaju. Okej je ako neko to želi, treba ga poštovati. Ja sebe ne želim da sputam na taj način da se negde utemeljim. Poštujem ono što je u skladu sa tradicijom i mojom porodicom. Radujem se svakom prazniku i svojoj deci to prenosim. Ali, bez ikakvih ograničenja, bez zahteva da to moramo da uradimo. Negde na tom putu otkrivanja religije i duhovnosti, osetila sam da me sputava nešto što je striktno ispisano. U životu mi se namestilo da sam pričala sa ljudima koji žive u manastirima, i koji su mi objasnili da je sasvim u redu to što osećam da ne moram da uradim tako kako mi se kaže, da ne moram da ispoštujem određena pravila. Jer, ja neću time pokazati ono što osećam u sebi. I da ne mora da se dođe na određeno mesto, u određenu zgradu, objekat, jer sve to može da bude u meni.

Sve što nosim jeste u meni. Na ovom putu na koji me je joga povela, pokazalo se da ne moram mnogo toga da tražim sa strane.

Treba, naravno, da se razvijam, jer što više saznam, to se lepše osećam, i mogu više toga da pružim od sebe i da primim, ali ne moram da se striktno vežem za nešto što je definisano. Nisam tip koji trpi definicije, a ono što želim je da stalno rastem, otkrivam, razvijam se. Vreme će da pokaže kud sve...

snezana-cas-joge

Jogom si počela da se baviš u vreme dok si još radila službenički posao u banci. Da li si od toga uspela da napraviš dve kompatibilne aktivnosti u svojoj svakodnevici, i stvoriš sklad, ili je to ipak podsticalo u tebi sukob i nezadovoljstvo, zbog čega je posao u banci počeo i da ti smeta?

Ja sam jako zahvalna za iskustvo koje sam stekla u banci i za onu materijalnu podršku kojom mi je banka omogućila da ulažem u sebe. Jer, bez obzira na to koliko se mi razvijali i bavili finim stvarima u životu, naravno da nam je taj materijalni momenat jako bitan. Osim toga, kada sam tek počela da se bavim jogom, nisam osetila preterane promene. Odlazak na jogu mi je bio trenutak rasterećenja od svega onoga što se desi na samom poslu, jer sam radila sa ljudima. Tu se susrećemo i suočavamo sa ljudima koji nose određene elemente svog života sa sobom. Joga mi je bila momenat kada napravim pauzu od svega.

Čime god da se u životu bavimo, pauza je jako bitna.

Kada neko kaže da će za sebe da napravi pauzu od pet minuta, to je nešto najkvalitetnije što čovek za sebe uradi. Tad pritiskamo dugme reset, i nakon resetovanjamožemo da krenemo dalje ka onom što stoji ispred nas. Kada uđemo u kolotečinu koja nas guta, onda imamo velikih problema. Počnemo da stvaramo u sebi nezadovoljstvo. Koliko god voleli posao koji radimo ili porodicu u kojoj živimo, to počinje da nas guši. Tih pet minuta u toku dana imaju vrednost koja ne može da se meri na materijalnom nivou. Ja sam u početku tako jogu spoznala, kao moj reset. Ljudi koji dolaze kod mene na jogu, vrlo često nakon časa kažu da im je sad super i da bi rado legli da spavaju. To je i kod mene bilo dugo prisutno, dok nije počela energija da se posle časova joge okreće i podiže. Onda sam, kroz dalje moje napredovanje sa jogom i ulaženje u dublje nivoe, shvatila da mi ona puno pomaže na poslu. Povećavala mi je fokusiranost, a i prestala sam da se opterećujem stvarima koje su me ranije gušile. Ne mogu da kažem da mi je joga napravila sukob u odnosu na bankarstvo. Samo mi je pomogla da se oslobodim.

snezana-djordjevic

Posao u banci je nešto što će mnogi opisati kao siguran, ozbiljan, perspektivan, kao posao koji podrazumeva pristojna primanja. Ipak, ti si bila spremna i hrabra da to ostaviš i kreneš u nešto novo što je po svim pitanjima drugačije.

U celoj toj priči i odvažnosti da napustim banku, jer imam porodicu i, samim tim, odgovornost prema još nekome, puno mi je pomogao suprug. Pružio mi je podršku. Bez obzira na sve što nosi novi izazov, zajedno prolazimo kroz to i uvek je tu uz mene, onda kada čovek možda oseća slabost, nesigurnost. U vreme kad sam počela da radim u banci, jedna moja prijateljica je rekla: „Mi smo se svi zaleteli da radimo u banci, zato što je banka bila nešto moderno u tom trenutku.ˮ. Zaista, u to vreme je bila ekspanzija banaka. Mnogo sam naučila i u banci i na prethodnim poslovima. Mislim da meni prirodno nije dat osećaj koji neko ko je menažder nosi sa sobom – da imam odgovornost, planove, segmente, pravce rada. Meni je bilo lakše da se vijam i da nalazim prostor gde možemo da budemo kreativniji. A to baš ne donosi puno novca u životu. Podrška supruga je bila odlučujuća da krenem dalje. Da li su postojali određeni strahovi? Da, postojali su. Tada sam prvi put postala svesna da moram da budem na čelu nečega. Nisam htela da uđem u priču zajedno sa nekim. Htela sam da uđem u svoju priču i budem samostalna. To je još veću odgovornost pokrenulo u meni. Sad, posle mnogo vremena, rekla bih da sam zaplivala u toj vodi, po onome kako ljudi reaguju na mene, kako dolaze do mene. Ono što je najbitnije jesu povratne informacije o tome kako se oni osećaju posle časa.

Ljudi još uvek dolaze na jogu sa idejom da rade prvenstveno na svom telu. A onda polako zađu u nešto dublje i svako tu nešto pronađe, makar neki deo sebe. To je meni najveće „Hvalaˮ koje mogu da dobijem.

U banci sam radila odgovorno svoj posao, ali nisam imala unutrašnji osećaj da pripadam korporaciji, nisam bila zadovoljna svim tim što radim. Samo sam shvatala da to donosi nešto drugo dobro. Zbog toga je odlazak iz banke bio prirodan. Samo je trebalo da se konačno preseče. Iskustvo iz banke mi pomaže i u tom smislu da lakše razumem ljude koji dolaze kod mene na časove, da im priđem, pristupim, jer znam šta nose sa sobom. Bilo je momenata kada sam se lomila, da li sam napravila ispravnu odluku, da li će to biti dobro... Ali, kad imate partnera pored sebe s kojim možete da podelite sve svoje radosti i strahove, onda sve postaje jedna lepa celina, nešto što može da ide dalje.

Moć meseca

snezana-joga-sasha-riess

Zašto je tvoj, možemo reći, joga-pseudonim baš Moon Energy? Da li se iza toga krije stav o specifičnoj snazi žene?

Dok sam završavala školu za instruktora joge, dešavale su se brojne radionice sa gostima iz Indije. Bila sam vrlo otvorena prema tome da, kada osetim učitelja, mogu da  mu se prepustim, da uđem u neku vrstu meditacije, neko povlačenje u sebe, osluškivanje sebe, da se vežem za dah, za disanje. Potrebna je osoba koja može da vas povede u tu priču. Ne ulazi se u to tako lako. Uključim „Jutjubˮ i sve probleme rešim! Ne, nećemo to preko „Jutjubaˮ da radimo. U toj fazi se desilo da sam spoznala kako mi jako prija mesečeva energija. Poznato je da mesečeva energija može da pojača intenzitet onoga što je prisutno u nama, te frekvencije, vibracije... Šta god da je u vreme punog meseca u nama vibrantno, to krene da raste, da se multiplikuje. Osetila sam da u tim trenucima ja nemam kod sebe prisutne negativne segmente, već da mi je kreativnost mnogo izraženija, da sam mnogo srećnija, da mnogo više toga mogu da ostvarim u ta 24 sata, koliko je mesec apsolutno pun. To je sad kod mene toliko naglašeno da ne moram ni da gledam ka nebu ili u kalendar, nego osetim promenu u samom telu. S druge strane, ženska energija, koju sam spoznala vežbajući jogu i slušajući mnoge učitelje, malo se sakrila, s obzirom na ono što se desilo na našoj planeti. Žene su postale predominantne, boreći se za svoj status, u porodici, poslu, gde god, i onda je ženska energija počela da se gasi, a da dominira muška, sunčeva energija. Ljudi koji osećaju energiju, osećaju i da se planeta Zemlja buni zbog toga. Ja to mogu na suptilan način kroz jogu da prenesem, i pomognem da se postigne balans, te da, tako, istovremeno bude prisutan segment i muške i ženske energije. Treba upravo da težimo tom prirodnom balansu.

snezana-joga-tara

Tvoji časovi joge su pre svega vezani za zatvoreni prostor. Kako nalaziš načina da praktikuješ jogu napolju, i šta to iskustvo donosi?

Da bismo vežbali jogu na otvorenom, potrebno je da se malo izolujemo od urbane sredine. Kada dišemo kroz jogu, mi budimo tanane nivoe unutar našeg tela. Pluća nam se mnogo više otvaraju i pročišćavaju. Bilo bi vrlo štetno da to radimo, a da smo dodatno izloženi zagađenosti, koja je prisutna oko nas. Ja ovde u gradu ne praktikujem jogu napolju. Spletom lepih životnih okolnosti, imam mogućnost da vrlo često odlazim na Taru. E, to je neka totalno druga dimenzija. Ne samo da nemamo buku, već je važna i prisutnost zelenila oko nas, jer zelena boja umiruje čoveka. Drugo, taj način na koji priroda diše oko nas, zvuk ptica, trenutak kada bosim stopalima stanete na samo tlo, to je nešto što ne može da se meri sa iskustvom u gradu. Imala sam mogućnost da održim čas joge u prostoru gde je teretana. Nemam nikakvu odbojnost prema teretani, vrlo poštujem ljude koji odlaze tamo, koji se uopšte bave sobom i žele da pomognu sebi, makar samo na fizičkom nivou. Ali, ljudi u teretani dižu u sebi veliku količinu energiju, znoje se, i samim tim, prostor zahteva da bude hladan. Za jogu to baš i nije prihvatljivo. Pogotovu pred kraj časa, kada se radi opuštanje. Kontradiktorno je za telo da bude u ležećem položaju, opušta se, a u prostoriji je hladno. Joga ima svoje zahteve. Ako želimo nešto više da postignemo, onda moramo da se malo povučemo, izolujemo.

Otvoreni kao psi

Među članovima Snežanine porodice je i veliki, crni njufaundlender prikladnog imena – Meda. On je, verovatno, razlog tome da omiljeni crtani Snežanine dece jeste Petar Pan, u kom je dadilja Nana, zapravo, njufaundlender. Meda ima sedam godina. I on redovno odlazi na Taru. Ako biste ga, šetajući se nekom šumskom stazom, ugledali sa veće daljine, moguće je da bi vas oblio hladan znoj. Ali, reč je o krajnje pitomom „medveduˮ.

 snezana-djordjevic-,meda

Sa psima si povezana i od ranije, pre Mede. Kako vidiš odnos čoveka i psa?

To je ljubav bez granica. To je jedna nesebična ljubav, koja traje i nikad ne prestaje. I kada dođe trenutak da ljubimca više nema na fizičkom nivou, ta ljubav se ne gasi. S obzirom na to da sam majka, moram da napravim poređenje sa osećajem kad imate malu bebu, koja ne ume da verbalno komunicira sa vama. Vi, međutim, osećate vrstu ljubavi koja ne može da se stavi ni u kakve okvire, ne može da se definiše. Vi je osećate, i ona vas vodi. Isto tako mi je i sa psom. Volim i druge životinje, ali primarna jeste ljubav prema psima. Pogotovo što sam zahvaljujući psima upoznala svog supruga. Puno hvala našim psima što su nas spojili...

To je, reklo bi se, tipična tema, a uvek zanimljiva za prepričavanje: dvoje su se upoznali u parku, šetajući pse. Kako je to izgledalo u vašem slučaju?

Mi smo tada bili studenti. Naše životne putanje su vodile ka „kružnom tokuˮ, koji se nalazi kod Hrama Svetog Save. Živeli smo u različitim ulicama, išli smo na različite fakultete. Voleli smo noćni život, možda ja malo više nego moj suprug. Uglavnom smo se noću sretali u parku, u pauzama u spremanju ispita. Njegov pas je bio pet nedelja stariji od mog. On je imao irskog, a ja škotskog setera. Njegov je bio crven, a moj crn.

Sami naši psi su, bez obzira na to što su bili mužjaci, imali neku posebnu povezanost, voleli su da se druže, da se igraju.

snezana-uros-ljubav-psi

(Izvor: Porodična arhiva)

U celoj toj grupi ljudi, koji su dolazili sa psima, sretali se, komunicirali, naši psi su krenuli prvenstveno oni da se rado druže, pa smo onda i mi počeli uz njih, i onda se to razvilo u jednu vrlo lepu ljubav. Pas mog supruga je bio specifičan. Svih devet meseci moje prve trudnoće proveo je uz mene. Nije bilo trenutka da se ja sklonim negde, da legnem da se odmorim, a da on ne bude tu, oko stomaka, oko nogu. Kad smo se, kasnije, sa bebom šetali u parku, on je pored kolica išao kao prava bejbisiterka. Došli su, naravno, posle trenuci rastanka sa oba psa. Prvo je otišao suprugov pas, pa onda moj. Imali smo manji predah od pasa. Sledeći pas, Meda, došao je zahvaljujući našem prvom detetu i našoj spoznaji koliko pas može da utiče na psihu deteta i da mu pomogne. Ćerka je bila dovoljno spremna da može da ga šeta i preuzme odogovornost. A pas je bio tu da joj pomogne da u sebi lakše prevaziđe i pronađe neke socijalne aspekte. Jer, on je uvek tu uz nju. Ima zaštitnički stav. On je mazan, bez obzira na to što je ogroman. Odradio je vrlo dobru ulogu u njenom odrastanju.

Zašto ste se posle setera odlučili baš za njufaundlendera? Da li je tu reč o generalnoj sklonosti ka velikim psima?

Svakako. Daleko od toga da mi ne volimo male pse, ali ne nalazimo toliko blisku konekciju sa nečim što je minijaturno. Mi bolje ostvarujemo kontakt sa većim psima, a mislim i da veći psi nemaju toliko ispada u ponašanju, kao što mali imaju. Jer, mali psi imaju određenu dozu straha od čoveka, pošto je čovek veliki u odnosu na njih. Pa i naš Meda, kad se susretne sa nekom velikom životinjom poput konja ili krave, nije mu svejedno.

Čini mi se da postoje slična shvatanja i u vezi sa ljudima. Stereotip je da su krupniji ljudi mirniji i pitomiji, a oni sitnije građe, pak, nervozniji, agresivniji, i tome slično.

Moguće je da to ima veze sa načinom na koji čovek pokušava da nađe svoje mesto na planeti. Kad bismo otklonili neke svoje blokade, ne bismo uopšte reagovali tako. Mi svi treba da budemo različiti i ta različitost nas upravo povezuje, jer tako možemo i da učimo jedni od drugih.

snezana-meda-tara

Da se vratimo na odluku da njufaundlender uđe u vašu porodicu...

Kad smo se nas dvoje zabavljali i šetali pse, bio je jedan njuf u parku. Ja sam njime bila oduševljena. Govorila sam da ćemo jednog dana, kada budemo uzeli sledećeg psa, uzeti njufa. Nisam tada puno znala o njima. Kasnije, nekih godinu dana je trajalo lobiranje nada mnom, unutar porodice, da dođe pas u kuću. Međutim, ja sam tada radila u banci i moje radno vreme je bilo 10 – 11 sati. Stvarno nisam mogla da se posvetim odganjanju psa. Suprug i ćerka su obećavali da će oni da preuzmu obaveze oko psa. U jednom trenutku je naišla pošalica s moje strane, a mislila sam da to neće biti prihvaćeno zdravo za gotovo. Rekla sam tada: „Može da dođe pas u kuću, ali samo ako bude njufˮ. Nedugo zatim, dok sam sedela u banci, bilo je već oko sedam uveče, stigao mi je mejl od supruga sa slikom jednog njufa, koji je izgledao kao meda. „Vidi što je sladak, šta misliš o njemu?ˮ – glasilo je pitaje. Kad sam ga videla tako medenog, šta sam mogla da kažem? Posle dva dana smo otišli u Subotici da ga pokupimo.

Kako se odnosiš prema približavanju trenutka konačnog odlaska drage životinje?

U prethodnim iskustima sa psima, kada još uvek nisam imala kontakt sa reikijem i jogom, bilo mi je jako teško da taj momenat prevaziđem, posebno u vezi sa suprugovim psom, koji je bio oboleo, pa nismo hteli da ga pustimo da se muči. Morala sam da se negde sklonim, a misao koja mi je tada uz suze prolazila jeste da sam bila zahvalna za sve što nam je pružio, za ljubav nesebičnu i za momenat da se suprug i ja povežemo i da se između nas rodi ljubav. U nekim trenucima kada nismo imali razumevanja jedno za drugo, pas nas je spajao. Danas je mnogo drugačije. Meda je jedan poprilično bolešljiv pas. S mnogim njegovim bolestima se mi nosimo. Užasno sam zahvalna što me je put naveo da dođem do reikija. Medi sada mogu da pružim podršku i da mu, koliko god je to moguće, olakšam da te nedostatke, koji ga vode kroz patnju i bol, prevaziđe na neki način. Kroz reiki sam naučila i kako duša može da se pripremi da nas napusti. Da to bude jedan prirodan oproštaj, sa puno nežnosti, ljubavi, zahvalnosti i podrške.

snezana-meda

Radiš, dakle, reiki i sa svojim psom.

Psi mnogo vole reiki. Radila sam ne samo sa svojim psom, nego sa mnogim drugim psima, a u poslednje vreme i sa jednom macom, za koju se nije znalo da li će uopšte da preživi, nakon što ju je zadesio nesrećan slučaj da je pas dohvati. Veterinari su učinili sve što je moglo. Svaki dan je maca išla na previjanje, ali je sve vreme imala i podršku s moje strane, kroz reiki. Kad god bih prišla maci, ona bi legla i zaspala. Rana, koja je bila jako otvorena i na nezgodnom mestu, brzo je zarasla. Radeći reiki sa psima, dešavalo mi se da osetim energetski blokirano mesto, da osetim da se nešto dešava. Uvek bih zamolila vlasnika da ode kod veterinara da bi se proverilo da li je tačno da na tom nekom mestu nešto nije u redu. Dešavalo se da čak i pomognem veterinaru da uvidi mesto, koje je jako skriveno. Prosto mu skrenem pažnju da sam osetila da tu ne prolazi energija.

Zahvalna sam reikiju zbog toga što puno pomaže životinjama. Psi su potpuno otvoreni, oni nemaju mentalne blokade, za razliku od čoveka.

Čovek se boji, ima strahove, nije spreman da pusti iz sebe. Dese se traumatične situacije u životu koje naprave okidače za oboljenja. Životinje su jako otvorene za reiki. I bebau stomaku mnogo voli reiki, kao i beba kad se rodi. Oni nemaju ono što mi vremenom u sebi gradimo – odbranu. Stalno smo usmereni na to kako da se u životu odbranimo. Svesno komplikujemo život, večito se braneći od nečega. I onda kad dođemo do pitanja – a od čega se branimo? – retko ko može da da odgovor. A životinje su otvorene, Bilo bi super kad bi što više ljudi bilo takvo, da sa svim svojim saznanjima budu otvoreni kao bebe ili kao životinje. Mnogo bi nam lakše sve išlo u životu. Jer, mi unutar sebe imamo sve ono što nam je potrebno – sreću, radost, ljubav i zadovoljstvo. Sve nam je to dato rođenjem.

 Autorka fotografija: Mina Đorđević

Komentariši

Komentar je prosleđen