Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

Srboljub Antić - Važno je da čovek radi na sebi

Kada sam pomislila da bi bilo zanimjivo uraditi intervju sa Srboljubom Antićem (Beograd, 1955), počela sam kao i obično da guglam, da bih se potkrepila informacijama i inspirisala za sopstveni razgovor sa Srboljubom. Međutim, „ulovˮ je bio nikakav. Ustvari, pojavilo mi se na ekranu puno linkova ka brojnim intervjuima sa njim, ali svi su bili strogo vezani za ekonomsku problematiku, za njegova tumačenja raznih ekonomskih pitanja. Kao neko ko ima želju da kroz intervjue za rubriku Inspiracija na portalu Sasha Riess spozna slojeve nečije ličnosti, neponovljivost jednog bića na planeti Zemlji, te poruku, stav ili životni smisao koje ono (ne)svesno nosi, zaključila sam da pripremu za ovaj intervju moram da utemeljim na ličnom, direktnom iskustvu i iskustvima onih koji Srboljuba znaju iz konteksta druženja, slušanja muzike, odlaska na fudbalske utakmice...

karaburma-panorama

belvil

Jedan od naslova ove priče mogao bi biti i „Od Karaburme do Belvilaˮ. Simbolična lučna linija koja vodi od odrastanja u radničkoj porodici, loših ocena u školi, čitanja knjiga, radosti matematičarenja, preko Ekonomskog fakulteta, jedanaestogodišnjeg rada u Institutu društvenih nauka, titula mr i dr, Demokratske stranke, života u Americi, predstavljanja Srbije u MMF-u, do ponovnog premeštanja svakodnevice u Beograd i negovanja lepog životnog stila.

Kako je izgledalo odrastanje na Karaburmi, u beogradskom naselju koje je i danas po mnogo čemu specifično?

Ja sam na Karaburmi živeo od 1960. do, otprilike, 2000. Najveći deo tog perioda sam proveo u ulici Patrisa Lumumbe, što je najstariji deo nove Karaburme. Geografski gledano, to naselje je jedan uski pojas uz Dunav, na kom je Ada Huja nekada bila ostrvo, da bi kasnije sve zatrpali i pretvorili je u poluostrvo. Karaburma je bila pravo radničko naselje. Bliže reci nalazile su se fabrike, a gore – stanovi. Ja sam odrastao u jednoj od tri zgrade „Jugoslovenskog rečnog brodarstvaˮ, koje je to preduzeće kupilo za svoje radnike. Nije Karaburma tada izgledala kao sada. Sada je zapuštena, a ni milje nije baš sjajan. U vreme mog odrastanja nije bilo tako, mada čovek kad je mlad, stvari vidi drugačije, sve mu je lepše. Karaburma se onda prilično dobro održavala. Sećam se da su, kada sam imao desetak godina, počeli da na ulice postavljaju velike žardinjere sa cvećem. Za mene je to bilo baš šmekerski. Kasnije je to nestalo, a sada ima mnogo više automobila nego što je tada bilo. I druge stvari su se promenile. Mladi su bili mnogo više orijentisani na sport. Praktikovali su se fudbal i boks, a kasnije se pojavljuje košarka. Ja sam se bavio fudbalom. Bila je to neka vrsta normalnog odrastanja u jednoj radničkoj sredini, bez nekih „izletaˮ. Sada je to turobno naselje.

Ljubav prema fudbalu se, dakle, tamo rodila?

Nismo mi imali neku drugu zanimaciju. Kod tadašnje Sedme gimnazije bilo je malih asfaltiranih terena. Tu smo rado „visiliˮ. Na Stadionu „Beogradaˮ je takođe bio asfaltirani teren, pa i kod moje prve osnovne škole, „Jovan Popovićˮ. I tu se ti onda pokažeš. Ja sam bio prilično dobar u tom malom fudbalu, ali ne i u velikom, jer ti za pravi fudbal treba mnogo veća snaga, i potrebno je da si malo krupniji. Kako nisam naročito krupan, ostao sam na malim terenima.

srboljub.antic-zvezda

Kako to da je jedan Karaburac (nikako da saznam zašto se stanovnik Karaburme zove Karaburac, bez „mˮ) postao Zvezdaš, a ne Ofkovac?

Mene je otac odveo prvi put na fudbalsku utakmicu na stadion OFK „Beogradˮ. Koliko se sećam, tada je Šekularac igrao jednu sezonu za OFK, verovatno na kraju svoje karijere, i mislim da je utakmica bila sa „Mariboromˮ. „Mariborˮ je u to vreme, a i sada je tako, imao neke čudne, ljubičaste dresove. To je jedini put kada sam išao sa ocem na utakmicu. A kako sam, ustvari, počeo za „Zvezduˮ da navijam? To obično dođe kroz navike familije. Moji drugovi su bili uglavnom deca vojnih lica i oni su svi navijali za „Partizanˮ, koji je tada bio prilično dobar. Ja nisam znao za koga da navijam, pa sam jednog dana pitao oca: „Tata, za koga mi navijamo?ˮ A moj otac je u tom trenutku popravljao neki sat, budilnik, vrteo tamo nešto, ja sam mu dosađivao sa tim pitanjem, pa je radi reda odgovorio: „Za Zvezduˮ. Jeste on navijao za „Zvezduˮ, ali nije bio mnogo u tome, nije ni išao na utakmice. Ali, ja sam to vrlo ozbiljno prihvatio. I tako je to interesovanje za „Zvezduˮ krenulo kod mene. Nisam pripadao klubu čiji su navijači u to vreme dolazili iz redova vojske. Nisam ni za „Zvezduˮ bio vezan kroz neku priču o građanskom staležu. Razlog je bio čisto familijarne prirode.

Da li bi mogao da zamisliš da sada živiš na Karaburmi ili ti se percepcija idealnog životnog prostora totalno promenila?

Karaburma je urbanistički uništena. Puno je zgrada nadgrađeno, pa to više nisu one stare dvospratnice ili trospratnice. Sve je otišlo uvis. Većina ljudi ima automobile, koji su parkirani uglavnom tako da zauzmu pola trotoara, i ti jedva da možeš da hodaš. Skoro niko od mojih prijatelja nije tamo ostao. Kad sam se 2012. vratio iz Amerike, jesam neko vreme patio što ne živimo više na Karaburmi. Volim i sad da odem, ali nema tu više nekog naročitog osećanja. Može čovek da se veže za mesto, ali čim tu nema prijatelje, gubi se veza, jer ona nije toliko jaka kao veza sa ljudima.

 Sve je počelo od „zvečkeˮ

srboljub-antic-intervju

Srboljub obožava muziku. Ima pozamašnu kućnu diskografiju, rado posećuje koncerte i uživa da priča o ovoj grani ljudske delatnosti. Za muziku je vezano i jedno od njegovih prvih sećanja uopšte:

          - Kao mali sam puno vremena provodio kod dede na selu (okolina Aleksinca), živeo sam tamo. Deda je voleo da popije. Jedne noći, imao sam tada tri godine, deda je „doveo muzikuˮ u kuću i uveo ih u sobu gde sam spavao u krevecu. Bili su, sećam se, pevačica, harmonikaš, violinista i kontrabasista. Pevali su, svirali i probudili me. Deda se veselio, a ja sam plakao. Urezalo mi se to u sećanje. Kada sam mnogo godina kasnije počeo da slušam rege muziku, ukapirao sam da je bas u regeu nešto najbitnije. Setio sam se tada i onog kontrabasa u dedinoj kući. Čovek ga je svirao pomoću neke zvečke, koju nisam dobro video, ali sam jasno čuo i zvao sam to „ključeviˮ. Nije nemoguće da zbog tog iskustva ja danas kad slušam rege pojačam one najviše i najdublje frekvence, pa to onda dobro treska. Sada se kod nas kontrabas skoro nigde više ne svira pomoću zvečke, već samo rukom. To mi je dakle najstarije sećanje, kao i čeze, koje je deda iznajmimo da „išutiraˮ muzikante.

A šta je bila muzika tvoje rane mladosti, dok si bio momak na Karaburmi? Šta je bila muzika okruženja, muzika koja je dopirala iz komšijskih stanova, koju je slušalo tvoje društvo kad se skupite?

Otac mi je kupio gramofon. Bio je to neki „Telefunkenˮ sa velikom kutijom u kojoj sam ja, pošto sam sve hteo da otvorim i rastavim, našao jednu bubašvabu. U to vreme su se najviše proizvodile singl ploče, uglavnom neki katastrofalni narodnjaci tipa „Maramica svilenicaˮ, što ja nisam slušao. Moj otac je voleo da sluša Radio Beograd. Pojavila se i emisija „Veče uz radioˮ. Puštana je rok muzika u periodu od oko 8 do 10 uveče i to sam počeo pomalo da osluškujem. To je period 1968 – ʼ69. Onda se pojavljuju beogradski bendovi, tzv. bit muzika. Moji ortaci nisu bili okrenuti muzici, pa sam ja tu bio usamljen. Počeo sam da kupujem singl ploče. Prvu veliku stranu ploču sam kupio na Obilićevom vencu, gde su se ljudi okupljali, kupovali, prodavali. Verovatno je jedna od prvih ploča bio album Get Ready grupe Rare Earth ili možda nešto od sastava Uriah Heep, čiji sam zanimljivo dizajniran, gotovo SF omot albuma isekao i zalepio na zid. Jer, tada nije bilo postera. Ja sam se „zapalioˮ i počeo da odvajam ozbiljne pare za ploče. To je, verovatno, razlog što nisam počeo da pušim, jer ne bih imao pare za sve.

faust-faust-cover

Kažeš da si se razlikovao od svojih drugara sa Karaburme samom sklonošću ka muzici. Ali, ti si i neko ko je sklon nekomercijalnoj, „neuobičajenojˮ muzici. Kako je to krenulo?

U moje vreme imao si rok bendove. To je bila nova muzika, pojava Hendriksa, Cream-a, Tima Baklija... Ja nikad nisam voleo Bitlse, to mi je bilo bezveze. Voleo sam Animalse. Onda počinju Black Sabbath, Led Zeppelin... To je slušala cela moja generacija u Tesli (Elektrotehnička škola „Nikola Teslaˮ), ali u kraju nisu. Na Karaburmi je bilo onih koji su tek došli sa sela, pa su slušali novokomponovani folk, ali ja sam to prezirao. Počeo sam sa velikim bendovima. Prvi od „otkačenijihˮ je bio Faust. Moram da priznam, nisam ja tada kapirao tu muziku, ali prvi album Fausta je bio neverovatan za ono vreme. Nije bio u kartonu nego u rentgenskoj plastici sa snimkom ruke. Tu sam se malo „ukačioˮ na to. Onda mi je krajem sedamdesetih došlo u ruke jedno izdanje Recommended Records-a, i ja sam taj zvuk počeo da pratim. Bio je tada aktivan Sloba Konjović sa emisijom „Vibracijeˮ. To je svet koji me je usmerio na tu drugu stranu. Onda, čudnim sticajem okolnosti, krajem sedamdesetih ili osamdesete, kupio sam u marketu za ploče u bioskopu „Drinaˮ prvi album grupe Suicide. I dan danas kad razmišljam za koji bih bend mogao da kažem da je dva puta probio zvučni zid i ostvario napredak u muzici, smatram da je Suicide to uradio. Redak bend koji je dva puta za redom, kroz prvi i drugi album, uspeo da napravi nešto stvarno „otkačenoˮ.

Onda sam se zapalio malo i za nju vejv – Bauhaus, Joy Division, Birthday party, The Pop Group... U međuvremenu sam se ja već zaposlio, oženio, nastavio da trošim ogromne pare na ploče. Početkom osamdesetih je bio bum jugoslovenske muzike, tog nju vejva. Azra, Idoli, Orgazam, Pankrti... Ja sam „padaoˮ na to. Ali, ipak sam bio stariji, i kao i kad je reč o obrazovanju, tako su i muzičke promene do mene došle relativno kasno. Recimo, jedan bend koji sam potpuno promašio kao mlad je The Stoogies. Njih sam prvi put čuo i kupio album 2001. Taj kraj šezdesetih sam, eto, doživeo nekih trideset godina kasnije. Nisam pank iz prve ukapirao, zvučalo mi je sve to prljavo. Trebalo mi je vremena da skontam. Posle, početkom devedesetih, kreću raspad zemlje, ratovi, hiperinflacija, sankcije, kasnije bombardovanje. U tih deset godina doživiš strahovite, negativne promene, nešto što se u Americi ne doživi u tri generacije. Čovek tu upadne u probleme, a ja sam se izvukao preko Trikija i, posebno, Metalike. Dobio sam singl „Enter Sandmenˮ koji je podigao i mene i čitavu familiju. Nikad nisam voleo pop. Madona, Bijonse, meni je to katastrofa. Volim muziku koja nije obična. E, sad, kako čovek stari, tako se i ukus pomalo menja. Valjda zbog toga što smo bili jedanaest godina u Americi, kada smo se vratili, počeo je da me zanima i folk. „Zakačioˮ sam se za sevdah i makedonsku muziku. Ne volim elektroniku, ali moram da priznam da i tu imao velikog napretka. Dopada mi se kada neko ume da napravi muziku, a da ne svira prstima. Pa i tehnologija snimanja zvuka i kupovanja muzike se totalno promenila. Počeo sam sa singl pločama, pa sam prešao na LP-jeve, kasete – samo ako su bila specijalna izdanja bendova poput Laibach-a. Nasnimio sam sebi dve kasete kad sam odlazio u vojsku. Maznuli su mi za jedan dan.

Pamtim da, kad sam krajem devedesetih, početkom dvehiljaditih, odlazila na Karaburmu, uvek je treštala neka folk muzika iz komšiluka, ili su Romi vikendom pravili svadbe, a njihov zvuk je bio teški „orijentalˮ. Imaš li i ti takva neka iskustva?

Imam. Onda su išli po naselju duvački bendovi, kao, uostalom, po čitavoj Jugoslaviji. To se meni odmah dopalo. Prvo, kao navijač „Zvezdeˮ, ja sam Ciganin, ne Delija. Drugo, moja supruga u šali zna da kaže da, pošto sam tamnije puti, imam ciganske gene. Meni je to bio prvi ozbiljniji dodir sa folkom. A kad pogledaš kako se razvilo, shvataš da to nije nikakva srpska tradicija, već muzika sa orijentalnim prizvukom, koja je ovde opstala i prihvaćena kao srpski brend. To samo pokazuje koliko je priča oko brendova relativna. Nije nešto tvoje, nego si nešto preuzeo, „prekomponovaoˮ, preradio...

A ti duvački orkestri su išli od zgrade do zgrade...

Jeste, oni su išli redom i uglavnom su im ljudi davali kovanice. Simpatično vreme, muzika okruženja jesu poneki put bili narodnjaci, ali nije bilo ništa ekstremno. Karaburma je vrlo kratko imala jedan disko klub, kod Sedme gimnazije, fenomenalno je izgledao. Ali, potukle su se neke lokalne tabadžije, razbucali su za čas posla to. Nije uspelo, raspalo se vrlo brzo.

Čini mi se da te posebno privlači afrička muzika.

To je krenulo u novije vreme. Kad kažem afrička muzika, najviše mislim na Zapadnu Afriku. Došao sam do toga preko „Jutjubaˮ. Došao sam tako i do etikete koju sad najviše kupujem – Analog Africa. Jer, znali smo mi za Felu Kutija. Ali, do tih nekih malih, lokalnih bendova, recimo iz Benina ili Kameruna, nije se moglo doći. Oni svedoče o vremenu oslobađanja od kolonijalizma, bila je to eksplozija svega, uz električne instrumente. Mislim da me je privukla neka vrsta psihodelije koja postoji u tom zvuku. Onda sam počeo da slušam i Tuarege... Znači, prošao sam kroz razne faze, od roka, preko nju vejva, regea, do nekog malo čudnog kantrija iz SAD, onda do sevdaha, a sad je to afrička muzika. Tu nema mnogo snimaka, već je uglavnom reč o kompilacijama. Ja više nemam gramofon i ne pada mi na pamet da ga kupim. Ne želim da opet počnem da kupujem ploče, jer neću da dozvolim da me muzička industrija koristi nekoliko puta. Kupovao sam singlove, pa LP-ijeve, pa diskove, pa plaćam kad skidam sa interneta. Bilo bi preterano da opet počnem da kupujem ploče. Ali, interesantno u vezi sa afričkom muzikom je to da je ja samo čujem na „Jutjubuˮ, ali posle ipak kupujem diskove, jer mislim da to zaslužuje da se plati. Ne „skidamˮ ništa, da „krademˮ, mada bih mogao da „skinemˮ većinu velikih zapadnih bendova i da me uopšte nije briga, jer sam ih puno plaćao do sada. Ne priznajem naročito taj koncept autorskih prava, pogotovo za zapadne bendove. Smešno je npr. kad dođe metuzalem, koji je stariji od mog oca, da svira pod nekim imenom iz sedamdesetih. Treba mi nešto novo. Kad bih slušao stalno iste pesme, to bi mi bio prvi znak da sa mnom nešto nije u redu.

srboljub-antic-afrika

Radoznali, talentovani „digitronˮ

Hajde da se pomerimo malo od muzike. Koliko su ti aktivnosti u svetu stranke i politike, menjale život, životni stil, koliko su ti remetile način života?

Ja u Demokratsku stranku nisam ušao preko nekog opštinskog odbora. Postojala je onda ideja da se DS osveži ljudima koji su neka vrsta eksperata, a dobar deo vrha DS-a je dolazio iz Instituta društvenih nauka, kome sam i ja pripadao. Tu sam se malo zainteresovao za politiku. Ali, ti ipak moraš da se rodiš za to. Kada sam '96. postao član stranke, imao sam četrdeset godina. Onaj ko počne da se bavi sa dvadeset, taj mnogo više nauči o ljudima, o funkcionisanju stranke... Ja sam bio neko ko je pisao nekakva dokumenta, nešto sam odlučivao, ali nikada nisam učestvovao u onom pravom radu stranke na terenu, nisam išao tamo-'amo, nisam agitovao. To se pokazalo kao loše, jer nisam upoznao stranku od dna. Došao sam odozgo. Ako hoćeš da se baviš politikom, ti moraš da prođeš sve, od lepljenja plakata, opštinskog odbora, i mislim da ta priča sa ekspertima u politici nije kvalitetna. Ti moraš da imaš, što bi Amerikanci rekli, power base. Mora neko da glasa za tebe, ma koliko lagao i obećavao, alʼ ako to nemaš, uvek ćeš zavisiti od šefa. I, sad – ako ćeš da budeš poslušan, sve je u redu, ali ako hoćeš da misliš svojoj glavom, onda tu nastaje problem. Ja sam vrlo brzo ukapirao da ne može tako kako sam ja mislio i tu je došlo do nekih razmimoilaženja. Spakovao sam se i otišao u Fond (MMF).

A da li je, dakle, ta politička priča, remetila tebe kao osobu?

Nije. Ipak je to bilo vreme kada je čovek morao da se opredeli. Dešavale su se razne stvari –  ratovi, razvoj jedne katastrofalne nacionalističke verzije budućnosti Srbije, i svako ko je bio iole normalan, bio je protiv toga. Sve je trajalo predugo, zato što je ovim narodom prilično lako manilupisati zbog svih mitova koji postoje ovde. Sve zemlje u tranziciji, kad prelaze iz komunizma u socijalizam, izbacuju ljude koji hoće neke realne promene. A u Srbiji si imao ljude kao što su Milošević, Drašković i Šešelj. I sad ti od njih očekuješ da nešto promene. To je nacionalistička matrica koja se vrtela deset godina i sad se ponovo vrti. Takva zemlja ne može puno da napreduje, što se i pokazalo. Moje angažovanje u politici je bilo samo odraz otpora prema tome. Bilo mi je lakše jer sam ipak bio u okruženju obrazovanih, pametnih ljudi (Goati, Breznik, V. Vukotić...), posebno filozofa kao što su Mićunović, Đinđić, Čavoški, Koštunica, Popov... To je bilo jako intelektualno telo. Koristio sam priliku da od njih mnogo toga naučim, mada nisam bio stvoren ni za filozofiju ni za politiku. Ja sam umeo da brojim.

Zašao si, ipak, u sferu nauke. Kako se za to odluči jedan ekonomista?

Prvo, ja nisam postao ekonomista jer sam to oduvek želeo. Nisam imao nikakav talenat. Moja sestra je odlično crtala. Ja, ne. Nisam ništa takvo imao u sebi sem eventualnog dara za matematiku, koji pritom dugo nisam razvijao, jer me niko nije ganjao. Bio sam prilično loš učenik u osnovnoj i srednjoj školi. Nisam radio na sebi. Međutim, bilo je to doba kad si lako mogao da studiraš. U meni se nešto preokrenulo, počeo sam da po šest-sedam sati sedim nad nekom matematikom. Nije me zanimala fizika, nisam hteo ni da upišem istoriju, mada sam je voleo, a pošto potičem iz familije stipsi, onda je bilo normalno da se bavim ekonomijom, pa sam tako i upisao ekonomiju. Imao sam sreću da sam upisao smer statistike, tako da mislim da sam iskoristio jedini dar koji sam imao, a to je dar za matematiku. I to sam razvio, postao sam u suštini statističar. Onda su me primili u Institut društvenih nauka, jer im je u tom ekonomskom delu bio potreban neko ko će da računa, a ja sam bio kao digitron. Sve ispite sam polagao bez digitrona. Postao sam ekonomista jer nisam ni mogao da postanem nešto drugo. Nisam bio ni za inženjera, jer nisam zanatlija, ne volim da radim po kući, šrafim, nameštam, pravim, nemam ni taj dar. Ali mogu da računam, to je sigurno.

srboljub-antic-mmf

Koliko ti je prijao život i rad u Americi?

Iako sam već u Institutu imao dodirnih tačaka sa makroekonomijom, u MMF-u sam upoznao metodologiju, kao i puno pametnih ljudi. Meni je to prijalo, naučio sam nešto što ranije nisam znao. Ali, naravno, kao neko ko dolazi iz zemlje koja je doživela stvašta, video sam i neka ograničenja te institucije. I da si Nobelovac, ako dolaziš iz zemlje kao što je Srbija ili Butan, ti nemaš šanse da se istakneš. Ako dolaziš iz neke mnogoljudne zemlje, onda imaš veće šanse. Ono što me je fasciniralo je bilo to da koji god da sam dokument zahtevao da dobijem, ja sam dobio. Niko to od tebe kao zaposlenog u Fondu nije sakrivao. Kad se setim kako je bilo ovde...  Krade se, laže, falsifikuje. Da li je to tranzicija? Toga nije bilo kad sam se u bivšoj Jugoslaviji bavio naukom u Institutu. Fond mi je doneo svetski pogled. Tamo sam upoznao jaku metodologiju, dobro obrazovanje. Ja sam se tamo obrazovao i dok sam radio, stalno sam bio na nekim kursevima. Vidiš jako puno pametnih ljudi, vidiš Nobelovce koji tamo govore, naučiš i neke političke fazone. Tamo sam shvatio i zauvek ću zapamtiti to kako Evropa ili beli čovek ne razume Afriku. Ili, recimo, odnos severa Afrike i Španije ili Italije. Pokušava se nametanje nekog obrasca koji je bio uspešan u neko vreme u nekoj zemlji u Americi ili u Evropi na zemlje koje iz milion razloga to ne mogu da prihvate. Fond ima uži fokus, ali te i razvije. Bio sam tamo prilično dugo. Ono što sam mogao da naučim u ekonomiji, to je bilo jako kvalitetno.

Da li je jedan radoznali „dečkoˮ sa Karaburme imao želju da u Americi spozna i neke druge strane ove zemlje?

Nije. Ja ustvari nikada nisam pravio probleme, sem što sam bio loš đak, ali nisam bio loš u smislu da sam se opijao, drogirao... Kad sam bio dete, droge nije bilo na Karaburmi. Vrlo malo, možda se LSD konzumirao u jednoj ulici blizu mene. Ali, voleo sam da bežim iz škole, a na neki način i od kuće. Kad sam imao pet godina, bilo je leto, otišao sam na Ada Huju, koja je tad tek bila spojena sa obalom, i tu je bila fantastična plaža, čista voda... Svi su tamo išli, a moja mama je bila kod kuće sa bebom od godinu dana. Ja sam se iskrao, klisnuo dole i kupao se ceo dan. Kad me je mama uʼvatila, ubila je Boga u meni. A ja sam jednostavno voleo da šnjuram okolo, da posmatram. Bežao sam i u Tesli sa časova, pa sam odlazio u neke delove grada da vidim šta ima...

srboljub-antic-intervju

A šta te je ustvari zanimalo da vidiš?

Mislim da nisam bio sposoban da trpim disciplinu, da prihvatim da se nešto mora. Trebalo mi je neko vreme da nađem sebe, da otkrijem šta me zanima, jer me ništa nije zanimalo. Nisam voleo da učim, ali sam rado čitao. Bio sam četvrti razred osnovne škole kada su otvorili biblioteku nedaleko od moje zgrade. Odmah sam se upisao i već prvog dana doneo kući neke tri knjige o gusarima, južnim morima... Istog dana sam ih sve pročitao, nastavio noću, „zapalioˮ se. Sutradan ujutru, majka mi je naredila da vratim knjige i da više ništa ne uzimam. „Što mama? – pitao sam je. Otkačila me je: „Imaćeš problema sa vidom.ˮ Nije joj se dopalo da toliko čitam. Nego, pitala si me za „druge straneˮ Amerike. Setio sam se jedne scene. To je bilo 1998. u Vašingtonu. Otputovali smo tamo da otpratimo privatizaciju nekih javnih preduzeća. Bio sam na jednom skveru, išao u radnju da kupim diskove. Na nekih 6-7 metara ispred mene je hodao jedan muškarac, a drugi nam je išao u susret. Prvi je drugom nešto dao i ja sam ukapirao da je reč o razmeni, a pitao sam se kako će da mu plati, jer taj što je išao ka meni, uzeo je drogu i nije platio, a ovaj koji mu je dao drogu, samo je nastavio da hoda. Onda se pojavio novi tip koji je išao malo ukoso, prošao ispred mene i došao do ovog koji je uzeo paketić i od njega dobio smotuljak od 20 dolara. To je ustvari složenija priča od one: kupac i prodavac.

Čovek mora da napreduje

Na trenutak bih da se vratimo na fudbal, koji nije da voliš samo u vidu televizijske zabave, već ideš i na fudbalske utakmice.

Ranije nisam redovno išao „na fudbalˮ. Otišao sam 1990. sa prijateljima na derbi „Zvezdeˮ i „Partizanaˮ. Tu je „Zvezdaˮ dala neki sporni gol i pobedila. Navijači su počeli da se biju, odvalili su beton i gađali se. Ja nisam nasilan tip i rekao sam da nikada više neću ići na utakmice. I nisam išao sve do negde 2008. kad sam, kao deo misije Fonda, došao ovde i poveo ljude na utakmicu. Kad sam se sa porodicom konačno vratio iz Amerike, odlučio sam da se time ozbiljnije pozabavim. Kupili smo sezonsku kartu, tako da idemo supruga i ja stalno. Ja nisam neko ko će da se posebno dere. Ostari malo čovek. Ne mogu da uživam u golu „Zvezdeˮ protiv „Paritzanaˮ kao kad sam imao 17 godina. To je sad malo drugačije. „Zvezdaˮ igra odlično već dve sezone, a ja uvek volim da vidim kad neko u nečemu napreduje.

Nekako smo od fudbala, stadiona i navijača, Srboljub i ja došli do prava na slobodu govora i misli, političke korektnosti, licemerstva, Roma...

            - Boriće se neki za prava Roma do poslednjeg evra koji dobijaju iz Evropske unije ili odnekud odakle nađu da „sisajuˮ. Ali, šta bi bilo kad bi se predložilo da se ljudima stvarno pomogne, da se napravi ono što ima Amerika – housing project – kada u jedan bogat kraj staviš nekoliko zgrada gde žive siromašni? Voleo bih da vidim te kojima su puna usta Roma, kad bi trebalo da Rom živi u stanu do njih. Puno ima kameleona. To je i politika i dobar deo elite u Srbiji. Smešno mi je kad se neko ko je ʼ96. bio s tobom na demonstracijama, sad priklonio novoj partiji samo da bi dobio nešto. Ali, to se dešava.

Kad si pomenuo Rome... Ima ih puno na Karaburmi. Kako je bilo nekada?

I onda ih je bilo, dve vrste Roma. Jedni su stanovali sa nama u istim zgradama, ali bilo je onih koji su živeli u nekakvim udžericama, uglavnom dole prema Dunavu. I oni su išli sa nama u školu. Ja nisam bio mnogo društven, imao sam to neko svoje društvo, bilo nas je 5-6. U tom društvu nije bio nijedan Rom. Ali, rado razgovaram sa njima. Kad sedim u autu čekajući zeleno svetlo na semaforu, pa se pojavi Rom, ja uvek dam neku lovu, čak i da mi ne opere stakla. Popričamo, obraćam mu se sa „brateˮ, ali ne u smislu kako to deca danas koriste nego ga ja stvarno smatram bratom. Nemam u sebi ni rasne ni nacionalne netrpeljivosti. Meni je neverovatno da se iz školske lektire u Srbiji izbaci Krleža. A sad sam čuo da su u Crnoj Gori izbacili Zmaja. Umesto da se kultura širi, ona se sužava.

Kakav ti je bio odnos prema novcu u mladosti, a kakav ti je danas?

Bio sam stipsa, a i sad sam donekle stipsa. Uvek pazim na pare. To sam nasledio od oca. Pošto sam bio sakupljač, sakupljao sam muziku koja mi je bila neka vrsta duševne hrane, za to sam gledao da uvek imam para. Kao i za knjige. Nisam odlazio u kafane. Ovde je stil života da odeš da se najedeš, napiješ. Ja to nisam voleo. Mislim da je jako važno to što sam oko 17. godine, uspeo da sam sebi nametnem disciplinu u vezi sa učenjem. Mogao sam po 12 sati da sedim i da radim samo matematiku, statistiku... Ta neka radna navika mi je ostalo do danas. I upornost, koja jeste bitna da bi nešto uspeo u životu, šta god da radiš. Ne možeš da budeš lenj.

Kako si nakon svega toga, uspona u svakom smislu, napretka, dostizanja dobrog životnog standarda, uspeo da ostaneš normalna, prirodna, jednostavna osoba?

Kad pogledam unazad, prvo sam sam sebe „zavezaoˮ, bio sam nesrećan, jer sam zamuckivao. Napravio sam od toga sebi veliki problem u glavi, iako to nije ništa naročito i u principu se brzo rešava. Bio sam prvo zbog toga nesrećan, pa su se desile prve nesrećne ljubavi. Opet bezveze, kad sad gledaš na sve to, smešno je, ali to sve moraš da proživiš. Potrebna ti je neka sreća. Moja sreća je bila u tome što sam najpre počeo da radim na sebi, a kasnije i što mi je supruga napisala molbu za prijem u Institut društvenih nauka, jer sam ja smatrao da je to namešteno, da mene sigurno neće da prime, jer ja nemam vezu. Ali, kad su nas proveravali, dali su nam zadatke koje sam brzo i lako rešio. To je prelomilo da me prime. Tako je sve počelo. Mislim da je u životu pored čitanja knjiga i učenja, važno slušati šta neko stariji misli. A uvek sam imao dobar odnos sa starijim ljudima, jer sam odrastao uz dedu. Voleo sam da ga slušam. Mene su formirale i institucije i ljudi od kojih sam učio. Ono što mislim da je problem za Srbiju je to što ovde retko možeš da vidiš nekog Kineza koji je vrhunski u nečemu. Mi dovodimo uglavom Kineze iz Unije, sa Zapada. Tako gubimo iz vida nešto što je najdinamičnije u svetu, a uklapamo se u neku kolotečinu zapadne nauke. Nakon raspada Jugoslavije i ratova otišao sam na Sorošev fakultet u Budimpeštu, zahvaljujući nekoj kratkoj stipendiji. Gledao sam šta tamo ima od knjiga o Jugoslaviji. U gomili, bilo je samo 200 knjiga koje su napisali ljudi iz Jugoslavije. Ostalih hiljadu knjiga napisali su oni koji nisu ništa doživeli, već su išli u Srbiju ili Hrvatsku i tamo razgovarali sa nekim pametnim ljudima. Znači, to je sve iz druge ruke i otud iskrivljena slika o tome šta se dešavalo ovde. Ista priča važi i za arapski svet. Devedesetpet posto knjiga o arapskom svetu su napisali ljudi sa Zapada. I, naravno, onda si prljav, nekulturan, glup, zločinac, sve najgore. Sad čitam neke knjige afričkih i arapskih autora, jer hoću da upoznam i taj svet, koji je mnogo bogatiji nego što mi mislimo.

srboljub-antic-u-africi

Izgovarajući to, Srboljub je odjedanput ustao i otišao do drugog kraja svoje radne sobe. Vratio se sa povećom knjigom u rukama – Ali Akbar Velajati: Istorija kulture i civilizacije Islama i Irana (Centar za religijske nauke „Komˮ, 2016).

          - Ovo pokazuje način na koji učim. Neke stvari nisam znao o Islamu. Islam kao religija favorizuje znanje, smatra da je znanje vrlo bitno za sve. Nije to samo vera, nego moraš da napreduješ, da čitaš. Naučio sam usput i neke sitnice. Uvek sam se pitao kako to da su stari Grci toliko razvili geometriju, ali ne i aritmetiku. Ova knjiga mi je dala odgovor. Borim se protiv predrasuda koje i sam imam, pokušavam da saznam, čujem nešto drugačije, da ne čitam samo londonske ekonomiste, nego da vidim i šta se dešava u Kini. Fascinantna je činjenica da Kina ima preko sto gradova sa više od milion stanovnika. To je prava ekspanzija. Kakve god da oni imaju probleme, pregazili su nas. Sad se bavim nekim novim konceptom u ekonomiji, tek sam počeo da ga postavljam. Vidiš da u Evropskoj uniji i Americi svi žure da štampaju pare, boreći se da povećaju inflaciju. Za to vreme Kina štampa robu. Šta god da kupiš, većinom je kinesko. Hajde da vidimo da li taj koncept inflacije, odnosno brzine rasta neke nominalne veličine može da se primeni i u nekom realnom sektoru? Još uvek nemam odgovor. Ali, mora čovek da razmišlja o nečemu.

Da li je to, onda, odgovor na moje prethodno pitanje – kako uprkos uspehu ostati prirodan, normalan, jednostavan: Raditi stalno na sebi?

Otprilike, da. Nikad ne gluvarim. Ne umem ni da maštam. Volim da radim, čitam, naučim nešto. Mora čovek da se bavi nečim, mora da napreduje. Moji su dugovečni, majka ima 93, a otac mi je umro u devedesetoj. Imam pred sobom dobro vreme i probaću da ga iskoristim što mogu bolje. Aktivan sam u teretani, najstariji sam tamo. Prvi put sam u teretanu otišao sa 52 godine. Sad ću reći nešto što će možda da uvredi neke starije muškarce. Kakav muškarac, po meni, treba da bude? Treba da ima kosu, mora da ima zube i ne sme da ima stomak, jer će otići na plažu gde mora malo da se pokaže... To bi, ustvari, bio tipičan stav jednog Karaburca.

 

fotografije su iz lične arhive Srboljuba Antića

Komentariši

Komentar je prosleđen