Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

U Jezdića psi, na planini Tari

Planina Tara je još uvek poludivlja, neopterećena hordama turista. Nudi bezbrojne drumove, staze i puteljke za radoznale ljude, sklone prirodi i hajkingu, pa i pustolovinama. Pešačenje Tarom vodi i pored starih, urušavajućih kuća i koliba. One svedoče o životu koji više ne postoji. Zamro je sa ljudima koji su u prethodnih nekoliko decenija počeli da napuštaju tu prilično nekomfornu svakodnevicu na oko 1000 metara nadmorske visine, preseljavajući se u Bajinu Baštu, Užice, Beograd...

Ipak, i dalje mogu da se u planinskim zaseocima ugledaju poneka vremešna leđa, kako vire iz povrtnjaka, ili čitava figura starog, žilavog čoveka koji tera stado. Kratka, usputna komunikacija sa tim ljudima može urbanog čoveka značajno da obogati.

Jezgrovite, originalne misli i životni stavovi gorštaka nam oplemenjuju i šire vidike, vodeći nas ka preispitivanju sebe i sopstvenog odnosa prema prirodi, ljudima i smislu života.

marija-vitas-milica-jezdic

Jedan od meni najdražih punktova za energetski, mentalni i psihotelesni razvoj, smešten je u prostranom tarskom selu Zaovine, u zaseoku Jezdići, u domaćinstvu u kom žive tri generacije: baka Milica i deda Milorad, njihov sin Predrag (Pego) i unuk Slađan. Tu mogu da se nabave jaja, kozje i kravlje mleko, sir i kajmak, ali i da se provede fantastično letnje popodne, sedeći za drvenim stolom, uz kafu, kocke šećera, sok od zove, rakiju i razgovor. Jedan od tih razgovora, vođenih pretežno sa Milicom Jezdić, doveo je leta 2017. do snimanja priče o narodnim običajima i pesmama, što je ubrzo pretočeno u radijsku emisiju. Nedavno, jula 2019, razgovor sa Milicom i Pegom je doveo do priče o psima.

Pas koji je odslužio svoje

Odbor za doček je spreman čim se približimo ograđenom dvorištu Jezdića. Najpre sa lajanjem krene Loća, koja je, kako domaćini kažu, „loveći pasˮ. Ubrzo u kontrapunkt ulazi šarplaninka Lajka, robustnijeg glasa i stasa. Obe ženke su smeštene u toru gde su koze i ovce, pri čemu se Loća nalazi u posebno ograđenom delu, dok je Lajka čvrsto vezana za kućicu.

Praćeni njihovim snažnim lajanjem, prolazimo kroz kapiju, ulazimo u dvorište i tu nas dočekuje treći lavež. Mali Bobi, predstavnik „domaće raseˮ, slobodno se kreće oko kuće, dovršavajući taj lančani proces obaveštavanja vlasnika da se „nekoˮ pojavio. Ubrzo shvatamo da je pseći trio, koji smo od ranije poznavali, prerastao u kvartet, sa štenetom još jednog „lovećeg psaˮ. To je posavski gonič (ako se ne varam, i Loća pripada istoj rasi) i ime mu je Lafi. U nekom trenutku je Lafi prišao stolici ispod koje je Bobi ležao. Bobi je neprijateljski zarežao, što je baka Milica objasnila kao ljubomoru.

Stari Bobi je možda naslutio da je Lafi doveden u kuću kako bi preuzeo njegovo „radno mestoˮ.

A Lafija je doneo unuk Slađan, baš kao što je nekada, kada je bio dečak, doveo u kuću malog Bobija.

bobi-jezdici

„Bobija ćemo da transportujemoˮ – objašnjava Pego – „Matora je već. Drugi će da dođe na njegovo mesto. Možda ovaj mali.“

„A gde ćete da ga transportujete?ˮ – pitam.

„Pa, neđe na Mitrovac, gore, pustim ga, šta će mi. Nek se snalazi u prirodi, a gore ima i kuhinja... Nema više šta, on je odradio. A da ga ja nosim u azil, neće tamo da ga prime, on je star. Šta da mu radim? Da ga ubijem, ne mogu, mislim, griota bi bilo to da radim. Nikada nisam u životu kuče ubio, pa ne bi ni njega. Trinaest godina mi je bio tu, čuvao kuću. Opustiš se, ležiš, spavaš, neko kad dođe, Bobi ti da znak da nekog ima.ˮ – odgovara Pego.

„Ali, ipak, pustićete ga u prirodu, da tamo umre.ˮ – dodajem.

„Pa, daˮ –  nastavlja Pego – „On će da umre, ne mogu da ga gledam tuda, on je već ogluvio, ne može više da...ˮ

„Sad je zabranjeno ubijati!ˮ – dobacuje Milica, odozdo, sa česme, dok pere sudove.

„Pa, ne bi to uradio nikad, nisam ni radio.ˮ – još jednom naglašava Pego.

Milica nastavlja: „Držaćemo ga dok god sam ne...ˮ

Pego prekida: „Ma, nema šta da bude ovde. Mi, pre, kad pođemo u livadu, on sve s nama ide u livadu, međutim, sad ne može da ide. U gepek, Milice, i pravac Mitrovac!ˮ

pego-jezdic

„A zar vam neće biti žao da ga odvedete?ˮ – nastavljam ja da postavljam pitanja iz svog, posve drugačijeg ugla, koji nije ni bolji ni gori, već samo skrojen u drugim životnim okolnostima. Onim gde je sve što čini naš život, pa tako i pas, predmet lepote, nežnosti, uživanja, komfora, a ne stvar svrhe, funkcije i pragmatičnosti.

„Ma, šta će mi biti žao? Odmah će doći drugi na njegovo mesto. Imam ih gore još dvoje...ˮ

„A čemu će ovaj mali da služi?ˮ – pitam za Lafija.

„On će da ide da lovi.ˮ – odgovara Pego.

„Da, ali Bobi je imao drugačiju ulogu, zar ne?ˮ

„Da, on je služio da čuva kuću, bio je dobar za domaćinstvo, sve je naglašavao kad neko dolazi, kao čuvar neki, međutim on više to ne može da radi.ˮ

„A da li će Lafi moći da čuva kuću?ˮ

„Lovac je to. Neće da laje, može da dođe sa strane ko oćeˮ – kaže Pego – „Videćemo... Ako ne, onda ćemo potražiti neko drugo.ˮ

lafi-noge

Ljudi koji su budni i kad spavaju

Odnos čoveka i psa u jednom planinsko-seoskom okruženju, ne treba posmatrati odvojeno od konteksta, tj. od stila života, pa i tradicjom utvrđenih navika tamošnjih ljudi. Sve u životu čoveka na selu ima svoju jasnu svrhu i pragmatičnu logiku, čemu su podređeni ostali mogući psiho-emocionalni aspekti ličnosti.

Za Jezdiće su njihovi psi na prvom mestu signalna bića koja daju znak (dižu uzbunu) da se neko (čovek ili divlja životinja) približio domaćinstvu.

Ti psi su, posredno, i čuvari, koji lajanjem (ne i fizičkim napadanjem) mogu nekog da oteraju, ali pre svega pozivaju gazde da odreaguju. Osim toga, ovi signalni psi imaju i svoje podfunkcije. Šarplaninka Lajka je isturenija, budući da je smeštena u toru, koji se nalazi tik uz ogradu. Ona kao da lajanjem pravi jedan spoljni, zaštitni omotač oko domaćinstva. S druge strane Bobi jeste, na neki način, čuvar same kuće.

Ako bismo Lajku posmatrali kao vojnika graničara, Bobi bi bio policajac.

„Lajka je puno agresivnaˮ – kaže Pego – „Oće ona na ovce. Trebao sam od malena da je puštam da ide uz ovce, ali nisam. Tu sam pogrešio. Sad nema, sad je ona agresivna. Ovce ne smeju da joj prilaze. Tu gde su sad drva, tu je bila njena kućica i ona je tu bila vezana. Preselili smo je kad je bila već porasla, imala šest meseci. Ovce i koze su joj prilazile, ali ona nije dala da prilaze na njenu teritoriju, da tu kod nje pasu travu.ˮ

lajka-i-ovca-jezdici

„Ali, kako uspevate da sačuvate ovce i koze od Lajke? One su svuda oko njeˮ – pitam.

„Ona je vezana, a i ovce ne smiju da joj priđu, samo tu do te velike trave, dalje ne smijuˮ – objašnjava Pego.

„A da li šetate Lajku nekad?ˮ

„Šetam, šetam... Da, vi ste došli sa strane. Tamo vodaju na onim povocima...ˮ – kaže Pego.

„Pa i vi njega šetate na povocu, zar ne?ˮ – pitam.

„U tome lancu ga vodim, ne smem da ga pustim. Mogu da ga pustim ovako pored mene, jedan krug da se igra, ne smem da ga pustim ja sad da ide, ne znaš ni odakle ko može da izbije. Ne bi volio nikog da povredi. Eto ga gore na ogradi, ima znak gore, opasan pas. Znači – zaobiđi. Mada, nije njena fotografija, nego smo kupili, vučjak bio, nije taj u prodavnici imao znak. Jer, za nju je i ova ograda mala da je pustimo, ona će to da preskoči. Ima tu, kupio sam direke, treba najesen, kad završim kosidbu, da zagradim, malo veću ogradu da uradim, malo da viša ograda bide.ˮ

„Ali, kad bi neko i ušao preko ograde, Lajka ne bi ništa mogla da uradi, jer je vezanaˮ – kažem.

„Daˮ – odgovara Pego – „ali ona meni da znak. Ja čujem, čim ubrza da laje, ja znam, ili će nešto da dolazi stoci ili je neko od naroda. Mada, budan sam ja, spavam, ali na oprezu spavam. Ne možeš ti kad je stoka tu, ne možeš ti sad da se opustiš da spavaš u šesnes, jer kad slomiju štalu, ode stoka, ode sve. Kome ti da se žališ posle, nemaš kome. Pa ću videti, možda ću iduće godine mužjaka da nabavim, šarplaninca. Neće biti kuća pored kuće nego, recimo, jedan će biti ovde, a drugi će biti na drugom ćošku, pa ću da udarim žicu, da šetaju oni znaš. I onda mogu da ostavljam ovce u avliji, da ne moram da ih zatvaram u štalu. Mada ću da prvo ogradu da sredim. Oni će da budu kao stražari, jedan će biti tu, drugi gore.ˮ

opasan-pas-znak

Sa baka Milicom sam se takođe osvrnula na funkciju šarplaninke Lajke u njihovoj svakodnevici:

„Pa ona služi da nam ne dođe zvijerinje neko, na primer međedi, vukovi... Šta god dođe ona osijeti, ne da ničemu ući. Ona je vezana, ali ona nama da znak. Ne ušućuje dok mi ne izađemo da to regulišemo. Ako ima zvjerinja, pobijegne i plaše se nje kad laje. Ona naplašito laje, opasna... Nismo je puštali s ovcama. Tamo kad pođu ovce njoj, ona jurne na njih. Vežemo je zbog naroda. Lajki je šesta godina. Ona jede šta god turiš. A ona loveća, njoj moraš nešto malo začiniš, ona je malo gospodnija. A ova Lajka jede sve. Mnogo je dobra. Ja kad njoj priđem ona fino obuvati mene, ali ima neke one šape i ja samo njoj izlijem i nekad joj kažem daj mi šapu i ošamarim i ona pruži jednu šapu, posle mi pruži drugu šapu.ˮ

lajka-jezdici-tara

Jezdići svake godine vakcinišu Lajku, u avgustu, protiv besnila. Kako Lajka raste i jača, tako narasta i problem da se pas tokom vakcinacije obuzda.

„E, sad, kad dođe veterinar, ne znam kako da je sadržim. Jer, prošle godine je htjela da me ujede za ruku. Pa ću morati negde pored ograde da je provedem, znaš, da ne može da me doiti. Provučem je kroz ogradu, a ona da ostane pozadi. Mislio sam korpu da joj kupim, ali ne da da joj se stavi korpa na ustaˮ – kaže Pego.

Bobijev rejon

„Bobi, đe si Bobane, gde si Bokan, dođi, odi...ˮ – doziva baka Milica najstarijeg psa u njihovom domaćinstvu, Bobija, dok nas dve sedimo za drvenim stolom, postavljen uz sam tor sa ovcama i kozama:

„Ovaj kućevni naš, eno ga tamo. Znaš kakav je on? Kad oće da obavi, znaš, on će ti otići ovuda putem, pređe tamo u taj do i onda obavi. On neće ovde nigde. A mi to nismo ga učili, to on sam. Da li to sramota ga ovde, da li, šta li... Samo ode naviše, pređe tamo preko puta, ode u do, obavi i vrati se.ˮ

bobi-jezdici-tara

„A čemu on služi? Ovi gore čuvaju stoku, a on?ˮ – pitam.

„Čim oni zalaju, isto i onˮ – odgovara Milica – „On ne zna kud oni laju, on samo juriš i laje đe bilo, samo da se čuje. Ja smijem da izađem u koje god oćeš doba, tu je on i odma ako išta osjeti, mačku, zalaje.ˮ

„Trinaesta godina mu i ogluvio je i slabo lajeˮ – pridružuje nam se Pego, koji, kao i baka Milica, svaki čas ustaje da bi neki još sitan posao završio. Sitan, jer smo bili kod njih na Ivanjdan, kad je crveno slovo, pa se ništa veće ne radi.

„Pa, opasan je još i on, ali Boga mi, stariji je, šta će, ostario ko i miˮ – dopunjuje Milica – „Laje, Boga mi, kad osjeti kerušu. Al on ne zna kud jadan laje, okreće se samo, okreće.ˮ

„Pa, zato što ne čuje, znašˮ – kaže Pego.

„Ja, on k'o i Milorad!ˮ – vrcavo ubacuje Milica, šaleći se na račun svog supruga koga sluh jedva još služi. Milorad je, uprkos dubokoj starosti, i dalje žilavog stasa. Dobar deo dana provodi uz stado na ispaši, pa ga osim telesne žilavosti krasi i bronzani ten. I ovoga puta kad se vratio sa ovcama i kozama, prišao nam je, ljubazno nas pozdravio, oprao umorne noge na česmi i ušao u kuću da se odmori.

ovce-koze-jezdici

„A šta Bobi jede?ˮ – nastavljam priču o „kućevnom psuˮ Bobiju.

„Pa on jede, vako, kad mu nadrobim nešto, mlijeka, ili čorbe neke, leba nadrobim, on jede, kad neko meso ima, tako mu ostavim i koščice i mesa.ˮ – odgovara Milica.

„Da li ih nekad kupate?ˮ – pitam dalje baka Milicu.

„A ne daju se. Ja pošla malu (Lajku) da ošišam. Al ona se sama očupa. Ona bide, sve visi ono dolje ko vuna. Ja reko ajde, al ne da to, ne da da se doića. Njoj sam pošla da bi joj to s makazama, da joj ošišam, fino da sredim, a ne da se. I onda ne smijem, bolje biti s mirom neg da me ujede, a ona sama sebi kida i ono dolje baca i posle Predrag pobriso metlom. Isto i on (Bobi), reko, ajde njega, bacila ga deca dolje u jezero da se kupa. Sve misim što ga ne bi kupala i videla bi da nema krpelja, al ne da.ˮ

Dobro laje i pas koji lovi

loca-jezdici

U idealno osmišljenom rasporedu uloga dva pasa, Bobija i Lajke, od pre godinu dana našao se i lovački pas Loća, oko godinu dana stara. Smeštena je u ograđenom delu u toru, iznad Lajke, tik uz ogradu dvorišta, pored samog puta. Mada je reč o lovačkom psu, za koga i sami Jezdići kažu to nije tip psa koji može da čuva domaćinstvo, Loća se ipak prilagodila životu uz kuću, naučivši lajavo-zaštitničku ulogu od drugih pasa, Lajke i Bobija.

„Ovaj gore isto lajeˮ – kažem Pegi.

„Čujem je kad laje, probudi me. Zato sam je tu stavio, da bude blizu štale, ovaca... Ipak, kad nešto dođe sa strane, da oglasi, ne sme da priđe ništa, ni vuk, ni medved. Možda bi smio da naleti, ali ne bi... Znaš ti na koliko se ona kilometara čuje? Ja odem na brdo, gore, zaseok jedan da radim, ja nju čujem da laje. I kad dođem kući, pitam Milicu ko je dolazio. Znam da neko dolazi kući čim ona laje.ˮ – kaže Pego, a Milica nastavlja o „onoj, gore, lovećojˮ:

„Ono je moj sin Nenad kupio (Predragov brat Nenad živi sa porodicom u Bajinoj Bašti). On je dobar lovac i voli da ima dobre loveće kere, a on ih je promijenio ne znam kolko. On kad ide u lov, nju vodi. Kad imaju, uplate lov na srndaća. Ko ubije srndaća, pravi srneći gulaš, to ti je društvo, druženje, ti lovci. Nenad je ubijao, i samo mora da odnese rogove dole da mu te prepariraju i onda donese, eno ima u kujini. Loća je za lov, a isto je i ona opasna, kad neko naiđe tude, laje. I kad čuje ovu Lajku da laje, isto i ona nastavi gore.ˮ

milica-jezdic

„Da li je nekad šetaju ili je uvek vezana?ˮ – pitam baka Milicu za Loću.

„Samo kad lovi. Pa, ona bi odma otišla da goni... A zna se, nedijeljom i subotom se lovi, a ovim danima ne smije, jer ako puštiš, imaju...ˮ

„Burazer sinoć svoju pust'o malo, čisto onako, da se malo proigraˮ – nadovezuje se Pego na Milicine reči.

Zaštitnici

I dok su tri psa u Jezdića dobro uigrana u svojim ulogama u domaćinstvu, štene Lafi je još uvek „malo deteˮ, kome odrasli u „porodičnoj zajedniciˮ još uvek nisu počeli da daju obaveze. Lafi je trčkarao, radoznalo nas gledao, grickao nas za noge, igrao se pertlama na našim patikama.

„A ovo je tek donijeto. Lafi, reko mi unuk u Bašti, baba da ga zoveš Lafi!ˮ – priča mi Milica, obraćajući se nežno Lafiju:

„Moj, Lafi, mali, gde je, ebo ga mačak, Bože, moj Bože.ˮ

lafi-jezdici

Baka Milicina nežnost prema štenetu podstakla me je da Pegu pitam kako on doživljava i oseća pse, šta psi za njega predstavljaju, da li ih voli..

„Ovu domaću kučad i daˮ – kaže Pego – „Lovac nisam, ne volim loveće pse. To zbog ovog malog (misli na svog sina Slađana), dao mu neki drugar, a inače ne volim kučad ovu loveću. Nisam nešto zainteresovan za taj lov, nikad me nije to privlačilo. Mene je privlačilo, recimo, dok je radila riba na jezeru. Tad sam išao, lovio sam. Sad nemam više ni vremena, a i odem dole, glumim bezveze, ne uvatiš jednu-dve male ribice. A, volim da imam domaće kuče, recimo, ko što je šarplaninac, vučjak, te kučiće volim. Dugo sam ja vremena tražio da nabavim šarplaninca, međutim, nisam mogo da nađem. To je bila ženka, višak. Nije mi htio taj da proda mužjaka, zato što je bio zauzet. I onda sam se dvoumio da l da ga uzmem, da l da ga ne uzmem, i onda reko aj da ga uzmem, da se opari, međutim ovde nema niko toga mužjaka da bi se oparili, imaju par ženki samo, znaš. E, sad, ja da transportujem kuju dolje u Bajinu Baštu, da vučem kola s prikolicom da bi se ona parila, ma ne pada mi na pamet. Nije Lajka više tako mlada. Čisto sumnjam i kad bi se parila da bi imala potomce. Njoj je šesta godina. Traži ona, recimo, ujesen, uproleće kera, međutim, nema šta... Sad da ja puštam da se ona pari sa ovim domaćim kučićima, ne može. A ne bi smeli ni da joj priđu, mislim, ovi domaći kučići, jedino kad bi bio veliki ker, znaš. Pa ću da je držim još par godina dok ne budem se snašao da nađem mužjaka, štene.ˮ

ivanjski-venac-tara

Ivanjdan je. Dok uživam u dvorištu Jezdića, naizmenično pijuckajući kafu, sok od zove i rakiju, i razgovarajući uglavnom o bićima koja lajanjem štite domaćinstvo, pogled mi klizi ka divnom malom vencu ivanjskog cveća, obešenom na spoljnom zidu kuće. Isplela ga je tog dana baka Milica:

„Tu okačim na kuću i to godinu dana stoji, da čuva kuću i čeljad, za sve je to. Više ovi stari su vodili račun, znaš, sad ova omladina slabšije. Ja svake godine to pletem. Dogodine opet drugi venac. I za Petrovdan one vence pletemo i turamo prvo na kuću, pa na štalu, pa na mlekar, posle stavimo redom svukude.ˮ

jezdici-planina-tara

Dok smo se, nešto kasnije, udaljavali od kuće i dvorišta Jezdića, razmišljala sam o zaštitnicima jednog porodičnog ognjišta. Psima i ivanjskim vencima. I mnogim drugim fenomenima sa srodnom ulogom u životu čoveka na selu, na planini...

Komentariši

Komentar je prosleđen