Viktor Čikeš - Priča o vinu – Sasha Riess Elysium

Leto i vino po meri Viktora Čikeša

inspiracija viktor čikeš vino vinski maraton wine garden

Ovo je priča o vinu. Ispričao ju je Viktor Čikeš, u jednom restoranu u centru Beograda. Jun je mesec, dani su vreli, ljudi polako uzimaju godišnje odmore. Otići će na more, uživati u kupanju i sunčanju, ne razmišljajući o tome da se „iza ćoškaˮ, nalazi neki vinski podrum.
Čikeš je redak primer stanovnika Srbije, koji bi na letovanju obavezno posetio lokalnu vinariju. Po zvanju je istoričar umetnosti, a odlično poznaje i vinsku umetnost. Glavni je urednik magazina Vino.rs, uglednog portala u regionu. Pre desetak dana je njegov tim organizovao novi događaj u prestonici – „Wine Gardenˮ, koji je u Botaničkoj bašti okupio nekoliko hiljada ljudi, a pre dve godine je, takođe, pokrenuo „Vinski maratonˮ.
Nekada je radio u „TV novostimaˮ, pisao za „Duguˮ, „NINˮ, „Intervjuˮ, „Startˮ, u „Danasuˮ imao džez kolumnu, radio u Adria Media Group... Pisao je o filmu, džezu, temama iz kulture, a posle je prešao na pisanje o vinu:

– Krenulo je kao hobi, ali sam pre 5-6 godina shvatio da mene, u ovoj fazi života, to najviše interesuje. Vino, opera, balet, i još ponešto. Vino mi je zamenilo film. Bio sam veliki filmofil. Sad mi je to kao popušena lula, uopšte me više ne zanima. Od starih ljubavi, ostala je muzika.

viktor-cikes-bob-dylan

Prvo na šta ljudi, obično, pomisle kad se pomene vino, jeste crveno vino. Čini se da je popularnije od drugih. Da li si ti, kao neko ko dublje poznaje materiju i zna puno detalja u vezi sa vinima, kao što su npr. slaganja crvenih, belih, roze vina ili šampanjaca sa hranom, ipak nečemu skloniji?

Svako vino je priča za sebe. Crvena, bela, roze, oranž vina... To je kao kad bismo razgovarali o muzici. Neko voli progresiv rok, neko pop, džez, bluz ili soul. Važno je samo koliko je dobar finalni proizvod. Postoje regioni koji prave samo roze vina, i ta vina su vrhunska. Uglavnom je to podeljeno prema klimatskim faktorima. Crvena vina su jača i traže posebne klimatske uslove, sa više sunca, da bi se u grožđu razvilo više šećera. Zato su ona robusnija i imaju više alkohola. Crvena vina jesu kompleksnija u odnosu na bela ili roze. A najbolje je ono vino za kojim ruka sama krene, ono koje se tebi sviđa. Stvar je ukusa. Ima razloga zašto su bela, roze vina, ili penušavci, popularniji leti. Zato što imaju manje alkohola, a više kiseline, pa više osvežavaju. To je sezonska stvar, kao i sa filmovima. Ljudi preko leta vole da gledaju komedije, blokbastere. Još u vreme kad su postojali bioskopi na otvorenom, u baštama, na krovovima, nećeš da „zviznešˮ nekog Šekspira, Ričarda Trećeg, nego ćeš dati ljudima da gledaju komediju. Kod vina je bitno to da svako dobro vino ima svoj karakter, svoju priču. To je ustvari priča tog nekog vinograda, teroara, parcele, regiona odakle vino dolazi. Vino je priča o vinaru i ljudima koji ga prave na određeni način, o lozi koja raste baš tu, i samo tu je vino takvo. Na nekom drugom mestu je drugačije, bez obzira što se radi o istoj sorti grožđa. Zato je nemoguće uporediti vino koje nastaje na Fruškoj Gori sa vinom koje nastaje u Dalmaciji, Sloveniji, Makedoniji, Argentini, Kaliforniji, na Novom Zelandu... I dobro je što je tako, jer kad bi vina od iste sorte grožđa svuda bila ista, onda bi to bila neka vrsta konfekcije.

Lepota vina je u tome da se razlikuje ne samo po podneblju, nego i od jedne do druge godine. Individualnost je ono što čini vina zanimljivim.

„Koka-kolaˮ ili „Pepsiˮ imaju svoje zasebne, i uvek iste ukuse. A svako vino, ako je dobro, varira, ima razliku. Ako je industrijsko, onda je svejedno, tu nema neke razlike, osim što može imati manje ili više slasti. I to ti je onda kao „Koka-kolaˮ. Često pitanje je – koje ti se vino najviše sviđa? Meni se najviše sviđa ono vino koje nisam probao.

viktor-cikes-rozze-pozze

Kada si počeo da piješ vino? Da li si se odmah zaljubio u to piće?

Ja sam u to ušao vrlo kasno, pre 10-11 godina. Počeo sam da pijem vino kada je krenuo magazin Vino.rs. Kao većina ljudi, koja odrasta u nevinskoj  državi kakva je Srbija, pio sam samo pivo i, nekad, rakiju. Zahvaljujući portalu, počeo sam da se upoznajem sa vinskim svetom. Ispočetka je svako vino za mene bilo samo još jedno piće u nizu, a onda se otvorio dijapazon priča i upravo tih specifičnosti. Svaki vinar ima svoju priču. Zaključio sam da je vino jedna od najkompleksnijih stvari koje čovek danas pravi. Često ga ljudi porede sa umetnošću, jer je umetnost napraviti ga. Doista je tako. Po meni je teže napraviti dobro vino nego dobar film. Kod filma imaš stvari koje sam kontrolišeš, imaš budžet, scenario, reditelja, glumce... Kod vina gotovo ništa ne možeš da kontrolišeš, zato što zavisi od vremena, zemlje na kojoj si posadio lozu i, naravno, od tvog iskustva. Vino je proizvod iskustva i tradicije. Možeš da kupiš tehnologiju, ali ne i ove dve stvari. Da bi nešto ispravio u vinu, moraš da sačekaš sledeću godinu. Pa, i tada, ti ispraviš to nešto, ali, možda ga nisi dobro ispravio, pa opet moraš da sačekaš. To je stalno traganje ka nečemu, ka nekom izrazu. Ključno je iskustvo, koje moraš da primenjuješ sa uvek drugačijom sirovinom. Nijedna berba nije ista. Kod drugih alkoholnih prića, uglavnom je sve predvidivo. A ovde su velike razlike maltene od sela do sela.

Vino se pijucka

Pojam vina nosi širok dijapazon načina upotrebe, povezanih emocija, istorijskih i mitoloških slojeva – od strasti, bluda, Dionisovog kulta, opuštanja, do vina u crkvenim obredima. Gde se tu nalazi tvoj lični doživljaj vina?

Da, vino je ogledalo mnogih civilizacija i jedan od najstarijih ljudskih proizvoda, koji je, verovatno, nastao slučajno, tako što je nekome grožđe fermentisalo, pa se pretvorilo u alkohol, širu. Kroz istoriju vina prati se razvoj društva i civilizacija. Kolevka vinarstva je Mediteran. Odatle se širilo po Evropi i, posle, dalje. Vino je u raznim epohama bilo popularno. Alkohol je jedna od omiljenih ljudskih zabava, a vino oduvek jedan od glavnih proizvoda, što se tiče alkoholnih pića. I u Palestini je bilo primarno piće. Ljudi su uvek voleli alkohol. Od trenutka kad su ga probali, videli su da diže raspoloženje i malo menja svest. Ljudi vole da se opuste, da se osećaju dobro.

viktor-cikes-vinski-podrum

Meni je vino strast i istraživanje, i nešto što me inspiriše na društvo. Vino je uglavnom dobra poveznica u svakom društvu, otvara mogućnost za ćaskanje na temu vina.

Sva dobra vina imaju specifičnu aromu podneblja gde nastaju. Kao što po mirisu možeš da se setiš nekog grada, tako u dobrim vinima možeš da osetiš more, neki predeo gde si bio, gde si ga pio, to ti ostane zabeleženo u čulima. I onda, kad otvoriš vino, možeš da se prisetiš Toskane, Portugalije... Zbog toga je najbolje ono vino koje piješ na licu mesta. Moja preporuka ljudima je da uvek piju lokalna, domaća vina. U Beogradu baš i nema lokalnih vina, ali možeš da izabereš neki bliži kraj, Frušku Goru ili Smederevo. To je poenta. Kad si u Hvratskoj, treba da piješ malvaziju ili teran. Isto je kao sa lokalnim jelima. Ljudi se gastronomski toga drže, pa kad odu u Italiju, jedu špagete, a kad odu u Nemačku, jedu kobasice. Isto tako se treba odnositi prema vinu. Kad si u Nemačkoj, pićeš rajnski rizling ili traminac. To je njihovo. Zbog tog diverziteta je nezahvalno upoređivati koje je bolje vino. Najbolje vino je lokalno vino, koje piješ uz lokalnu hranu, tamo gde jesi. Jer, vino je nešto što po prirodi stvari najbolje ide uz hranu.

A uz vino se po pravilu vezuje i reč hedonizam. Dakle, ne uz pivo ili rakiju. Ti si, pretpostavljam, preplavljen vinima u svom domu i piješ ih redovno. Da li ti ta vinska svakodnevica, to svakodnevno pijuckanje, ne remeti i ne otupljuje hedonističke porive i osećaj specijalnog trenutka uz vino?

Upravo to što kažeš – vino se pijucka. Zato se i vezuje uz priču o hedonizmu, šta god bio hedonizam, jer to u mojoj glavi nije baš jasno definisano. Vino je ritual, za razliku od drugih pića. Od načina otvaranja boce, izbora čaše... Vino je živa materija, ono stalno radi, menja se u flaši, kao i u čaši, kad ga sipaš. U dodiru sa kiseonikom poprima druge, nove osobine. Dobra, velika vina se dekantiraju, odvaja se talog, pušta se da „prodišuˮ, da budu u kontaktu sa vazduhom.

Dok sediš sa nekim i piješ sat vremena jednu flašu, ti vidiš da se od prve do poslednje čaše priča razvija u nekom pravcu. Lepše ti je već samim tim što si malo popio, a i što se dobra vina stvarno razvijaju. Kao film koji ide ka svom završetku.

viktor-cikes

   – Za seljake u vinskim krajevima, vino je normalan, svakodnevni ritual. Kao što u većini srpskih domaćinstava imaš jutarnji ritual pijenja rakije i kafe. Tamo gde se piju vina, imaš ritual da čaša vina ide uz jelo... To je iskonski vezano za sredinu gde je vino nastalo. Oni znaju kada će da popiju koje vino. I ne zahteva to puno vremena. Nije to neki mistični ritual, ulaženje u masonsku ložu. Potrebno je da vino ohladiš na temperaturi najboljoj za njega. Da ga otvoriš i sipaš u čašu, koja će odmah da oslobodi te arome. Zato i postoje vinske čaše, odgovorajućeg oblika. I, sad, dok spremaš hranu, pijuckaš usput. S te strane je ritual. Treba da ispoštuješ neke stvari, ne možeš da sipaš vino u čašu od dva „deciˮ i da odmah sipaš u grlo. Jeste, vino, u tom smislu, hedonistička stvar. Dok gustiraš vino, pokušavaš da pronikneš dublje u njega. Svaki čovek može da oseti nešto, aromu, ukus, trpkost na jeziku, ukoliko želi tome da se posveti. Ako piješ u stilu „klo-klo-kloˮ, onda je svejedno.

Vinu treba prići ozbiljno, sa poštovanjem, jer dobro vino zaslužuje poštovanje.

Strašna je muka napraviti dobro vino. Uz svu postojeću tehnologiju, može da ti se desi da postigneš samo tehnološki ispravno vino, kojem ne možeš da daš zamerku. Većina ljudi pije upravo tehnološki ispravna vina, koja mogu da imaju ukus, miris, malo da slade, pa ljudima to prija i njima je super. Ali, za onaj zahtevniji deo publike, tehnologija nije dovoljna. Tu, onda, stupa na scenu vinograd. Jer, vino se pravi u vinogradu, to je kao neka maksima. Ne pravi se u podrumu. U podrumu se samo oblikuje. Ti jedne godine dobiješ takvo i takvo grožđe, presuješ ga, dobiješ vino, držiš u drvetu, pustiš da fermentiše, držiš u kontaktu sa kožicom, peteljkama, da dobije neku notu... To su razni eksperimenti, u kakvom drvetu i koliko dugo si ga držao, koliko su veliki burići... Beskrajna je to priča, koja traži iskustvo i tradiciju. Sledeće godine dobićeš nešto drugačije, jer je i grožđe drugačije, godina je bila sušna, loša ili sa puno kiše. I, onda, opet sve što znaš, kao i da ne znaš, opet moraš da probaš. To je i improvizacija. Naslušao sam se priča vinara. Svaki će pravi vinar da kaže da je svako vino neponovljivo.

Vino kao folklor

Tvoj posao je jedna vrsta terenskog rada, koju bih uporedila sa radom folkloriste, etnomuzikologa, etnologa, i tome slično. U oba slučaja, odlazi se na teren i komunicira sa ljudima vezanim za zemlju, sunce, fizički rad, ubiranje plodova tog rada... Na koji način su ti razgovori sa vinarima proširili vidike?

Mislim da je to lepa paralela. A strašno puno su me obogatili. Tu sam naučio da jako poštujem vinare, naročito one koji sami prave vino, počev od vinograda, sve do podruma. To su ljudi koji su u stalnom kontaktu sa prirodom. Oni u svojim razmišljanjima imaju to nešto o čemu ljudi iz urbanih sredina nemaju priliku da razmišljaju. I u folkloru postoje razlozi za sve, zašto se baš ovako igra, cupka, peva... Sve ima neku priču. To su sve i sastojci vina u jednom lokalitetu. Ima bezbroj detalja vezanih za procese rada, zašto se nešto radi, zašto si obrao ranije, zašto si unutra dodao ovu sortu... Kao što imaš neko kolo, tako imaš flašu vina, koje je sastavljeno od stotinu stvari.

Tu je često reč i o tradiciji. Ljudi nekad ni sami ne znaju zašto nešto rade, ali znaju da je to tako radio neki njihov deda, pradeda....

...Da, vino je kao folklor, ogledalo nekog nasleđa. Ali, pošto je ovo vreme biznisa, jako je malo tih autentičnih vinara, koji sve rade sami, jer njih tržište ne prepoznaje. Oni ne mogu da opstanu. A priča nije nimalo jednostavna ako hoćeš da živiš od toga. To je izuzetno skupa rabota, od samog sađenja vinograda, zaštite vinograda, branja, opreme podruma... Ima domaćinstava koja prave vino samo za sebe. Ali, ako hoćeš da napraviš autentično vino i ponudiš ga drugome, to je skupo. I to vino onda mora da bude skupo i krajnjem kozumentu. Vinari se razlikuju. Kad ih baciš u lavlju jazbinu i borbu sa trgovcima, svako se snalazi kako ume. Neki su tu isključivo zbog biznisa, oni se ustvari i ne bave vinima, nego imaju ljude koje zaposle da prave vina.

viktor-cikes-ada

Da li je teško onom ko je probao tolika vrhunska vina da ostane prizeman? Ako se nađeš na nekom privatnom slavlju, gde te domaćin ponudi lošim ili osrednjim vinom, hoćeš li to kurtoazno prihvatiti ili ćeš se odlučiti za limunadu, pivo ili „Koka-koluˮ?

Pa, ne, uzeću to što mi se ponudi, ako sam već gost kod nekoga. Samo, onda ću tu čašu vina da rasporedim na celo veče. Uvek je nezahvalno doći u takvu situaciju, jer te ljudi smatraju za eksperta. Nisam ja nikakav ekspert, imam samo nešto malo iskustva, koje sam vremenom pokupio. Svako ko odvoji deset godina života za nešto, ima znanje i iskustvo. Ali, daleko od toga da je ekspert. Imam ja neke parametre, ali to su moji parametri. Domaćinu, koji misli da si ti neki autoritet, nije lako objasniti da to vino nije po tvom ukusu, ali da to ne znači da to ne može da bude po ukusu drugog. Jer, ko sam ja da sudim? Treba uvek nalaziti ono što je u nečemu dobro. Tako se ja postavljam u tim situacijama. Uvek ćeš u nečemu, kao i u najgoroj knjizi ili filmu, naći nešto dobro. Onda to dobro u razgovoru istakneš.

Sa vatrogascima, uz vino

Možeš li ti, kao neko ko je u životu spojio tri divne stvari – vino, muzika, putovanja – da odeš na godišnji odmor, na kom ćeš da „blejišˮ na plaži, bez želje da „pronjuškašˮ ima li u kraju neko dobar koncert ili vinski podrum?

Ne mogu. Poslednjih desetak godina idem na Korčulu. Nikada nisam sastavio više od 2-3 dana na plaži. Već posle nekoliko dana moram da odem do neke vinarije.

Na Korčuli ima tridesetak vinarija, upoznao sam te ljude tamo. Radujem se da odem, a i oni vole da im dođem, da popričamo o tome kakva su vina ove godine, kakva su u odnosu na prošlu godinu...

Ja ne pamtim da sam u poslednjih deset godina negde otišao, a da nisam posetio vinariju. Osim kad idem na sever. Evo, sad idem u Belgiju, na muzički festival, i tamo sigurno neću imati priliku da pijem vino. Ali, najčešće putujem tamo gde su vinogorja. Nađem lepo mesto, uživam u prirodi, i onda, naravno, zainteresujem se da vidim kakva su vina u tom kraju. Raspitam se, odem do vinara, kažem da bih hteo da probam njegovo vino, i onda krene priča o vinu... Svako moje putovanje ima i neku vinsku tačku.

viktor-cikes-casanovca-di-neri

Pamtiš li neki trenutak u kom su se na poseban način spojili ambijent, vino i muzika?

Ima toga koliko hoćeš. I uvek je to neka lokalna priča. Gde god da odeš, u neki podrum, gde imaš vino, uvek imaš i hranu, koju ti domaćin iznese, pa tu onda vrlo često imaš i muziku, čak i živu muziku. Imaš čitav ambijent. To ide jedno uz drugo: vino, hrana, muzika i ambijent. Bilo da sediš u Toskani ili Negotinu, svako mesto ima svoj ambijent, svoje zvuke, miris, ukus, priču, iskustva. Pre 3-4 godine sam bio u Toskani, u jednoj od najcenjenijih vinarija na svetu – Casanova di Neri. Vinarija se nalazila na nekih sat i po vremena vožnje od Peruđe, gde sam bio na festivalu „Umbria Jazzˮ. Vlasnik Đakomo di Neri mi je poklonio bocu vina „Ćeretaltoˮ (Cerretalto), koje on pravi od sorte brunelo (brunello). Reč je o malom vinogradu, koji ima svoju osobenost, pa i taj brunelo ima posebnu mineralnost, malo drugačiji šmek. Čovek mi je to dao u luksuznom pakovanju, velikoj, magnum boci. U pitanju je bila neka ranija berba, vino je bilo staro oko deset godina i nije ga bilo na tržištu. Đakomo mi je rekao: „Evo ti ovaj brunelo, možeš da staviš na eBay i, koliko god da tražiš para, dobićeš.ˮ Bilo je leto, mesec jul, kolima smo putovali, a vino nikako ne sme da duže boravi na toplom. Ubacio sam to u auto, klima je radila, kretali smo se kroz Italiju ka Švajcarskoj, gde smo otišli na džez festival, u Sankt Moric. Usput su me opelješili na nekoj benzinskoj pumpi, pa sam ostao bez kinte. A sve vreme sam nosio onaj sanduk sa flašom vina, kao nešto što mi je bilo najvažnije. Posle festivala smo planirali da se spustimo na Korčulu. Kad smo stigli u Hrvatsku, u Istru, svuda se na vestima čulo o ogromnom požaru, o tome kako je pola Korčule zapaljeno. Pozvao sam prijatelja u tom selu, kod koga uvek idemo. On me je uputio na jedini mogući put iz Vela Luke, gde može da se prođe, jer svuda je blokirano.

Dolazimo tamo, posle pet dana putovanja po vrućini. Svi turisti su pobegli sa Korčule, a mi se iskrcavamo sa trajekta. Noć je bila, dim, smrad se osećao svuda.

Kad smo stigli, zatekli smo tu našu ekipu. Sede u dvorištu s nekim vatrogascima, koji se tamo stalno smenjuju. Gori pola sela, brdo gori, 25 metara ih deli od požara, a oni sede u zalivu, peku sardele i pričaju o tome šta se dešava. Tu sam ja morao da pozajmim novac da bismo mogli da ostanemo 10 dana na moru. Kažem: „Imam ovde jedan Ćeretalto, za koji može da se dobije 1500 evra. Šta ćemo sa njim?ˮ

„Pa da ga otvorimo!ˮ

I, eto, tako sam tu flašu vina popio sa nekim lokalnim vatrogascima i ekipom, uz sardele. Bizarna priča se sklopila, sa tim nekim vinom, koje je prešlo pola Evrope, na 50 stepeni.

viktor-cikes-festival-da-jazz

Opet bih da vratim priču na vino i muziku. Postoje u svetu raznorazne manifestacija sa „jazz & wineˮ konceptom. Kakvo je tvoje mišljenje – zašto se te dve stvari dobro spajaju? To se može doživeti i kao neka protivteža poslovično dobrom spoju rok muzike i piva.

Da, pivo uglavnom vezuju za rok, bluz... A vino – ne samo za džez. Vino ide i uz klasiku. Mislim da to ima veze upravo sa strukturom vina.

Vino je, kao što sam rekao, slojevito i kompleksno piće, baš kao što je i džez ili klasična muzika na sličan način slojevita i suptilna.

Vino je suptilno piće. Kod svakog vina je stvar u nijansama. Kao što ne može svako da prepozna nijanse u klasičnoj muzici ili džezu, tako ne može ni u vinu. Po tom osnovu se može napraviti pandan. Možda je to i nategnuta priča, ali, da, pivo ili žestoko piće ide, nekako, uz ritam, a vino je drugačije. Slušaš Mocarta i polako pijuckaš.

Mi, vinski ljudi

Jedan si od pokretača manifestacije „Vinski maratonˮ, koji će 21. septembra 2019. u Paliću imati svoje treće izdanje. A nedavno su Beograđani imali priliku da prisustvuju dvodnevnom događaju pod nazivom „Wine Gardenˮ, koji je održan u Botaničkoj bašti, 15. i 16. juna.

To je bilo fenomenalno. Taj „Wine Gardenˮ, da ne veruješ... Ja sam bio potpuno šokiran, prijatno, naravno. Tu je, odjednom, došlo nekoliko hiljada Beograđana, koji kao da su sišli sa neke Moneove slike. Žene sa šeširima, muškarci u odelima, svi drže čašu u ruci, šetaju se kroz baštu, slušaju muziku, pričaju. Pitaš se, gde je ovaj svet, odakle ovi ljudi? Ne viđaš to u gradu. Imao sam utisak kao da sam u eskortu, kao da je konjički derbi. Opušteno, bez ikakve gužve. Nije se desio apsolutno nikakav incident. Dnevno je bilo tamo oko 3000 ljudi, a na glavnom travnjaku, posle koncerata, gotovo da nije bilo flaše ili pikavca. Svi su poštovali okolinu. Čudesno.

Rekla bih da ovakve manifestacije jesu i naročit vid promocije vina kao pića, od koje se očekuje da privuče i potpuno novu vinsku publiku, nove potencijalne konzumente vina.

Sigurno, to je vrlo jasan vid promocije vina. Srbija nije vinska zemlja. Jeste da se nekada proizvodilo više vina, ali to vino nije bilo baš za uzor. Sada Srbija doživljava renesansu, i to vrlo burnu, u razvoju kvaliteta vina.

Poslednjih 6-7 godina srpska vinska scena je jedna od najprogresivnijih i najdinamičnijih u čitavom regionu. Srbija hvata priključak sa razvijenim sredinama u pogledu vina, kao što su Slovenija i Hrvatska.

viktor-cikes-portal-sasha-riess

Onda kada se u Srbiji razvije ponuda vrhunskih vina, tada se širi i publika, koja ima za šta da se „zakačiˮ. To je kao džez scena ovde u gradu. Ne možeš da imaš publiku, dok nemaš muzičare. Ne verujem da u Beogradu ima više od dvadesetak bendova koji aktivno sviraju džez. Dokle god ti tu nemaš i 20 mesta, klubova, u kojima svira 100 bendova, ne možeš da imaš ni publiku.

Pa, i portal Vino.rs je važan akter ovdašnje vinske scene.

Vino.rs je malo čudo u regionu. I pre nas su ovde postojali stručni magazini o vinu. Ali, oni se, po pravilu, obraćaju profesionalcima. Nijedan se ne obraća publici. Mi smo stvar spustili. Moja ideja je bila da to bude kao „Politikin zabavnikˮ, sa jednostavnim, korisnim savetima o vinu, pitkim pričama koje može da razume svako, pa i onaj ko nije pio vino, ali će da poželi da nešto nauči i, možda, nađe svoj put vezan za vino. Desilo se, onda, da smo postali prepoznati od te publike koju ne čine „vinski ljudiˮ, tj. oni koji imaju razrađene stavove.

Ljudi imaju strah od vina, plaše se da ne umeju da prepoznaju dobro vino, nisu sigurni da li su uzeli pravu čašu, ne znaju kako treba da piju, šta da kupe među hiljadama raznih etiketa.

Ako ti dovedeš stručnjaka, koji će da priča o tome kako je u tom vinu osetio malo ananasa, kako vino ima ovakvu završnicu, ima telo, itd – to ljude smara. Zato smo mi spustili loptu na zemlju i krenuli sa najjednostavnijom pričom o vinu, zašto je ono dobro, i šta može da se kupi... To je najvažnije – da se ne popuje nekome ko bi mogao da konzumira vino, već da se ohrabri da sam krene da istražuje. Trudimo se da nam tekstovi budu pogodni za brzo, kratko čitanje i da pogađaju suštinu. Imamo i do 200.000 poseta mesečno, u čitavom regionu. A bavimo se samo vinom! Zato kažem – moraš da svet vina približiš običnim ljudima. Profesionalaca imaš npr. hiljadu, a sve ostalo su obični ljudi koji samo žele da imaju neki dodir sa vinom. U tom smislu je Vino.rs napravilo pionirski poduhvat. Najčitaniji smo u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, a prepoznati smo i u Hrvatskoj i Sloveniji. Svake godine nas zovu na desetak manifestacija, o čemu posle pišemo. Zahvaljujući internetu, nema problema sa distribucijom tekstova.

Znaš li kakav je odnos tvog omiljenog muzičara Boba Dilana prema vinu?

Nemam pojma. Nisam nikad sedeo sa njim i pio. Ali, pošto Dilan ni u čemu nije isključiv, već je kao neki protočni bojler za sve, ja sam poprilično siguran da on može sve i da pije. Kao što je žanrovski strašno širok, verujem da je takav i kad je alkohol u pitanju. To je stvar i znatiželje. Dilanova širina je upravo ono što meni najviše imponuje. Dilan je Pikaso moderne muzike. Pikaso je pokrenuo mnogo pravaca i u svakom sublimirao razna iskustva. Tako je i Dilan čovek koji uopšte ne drži do nekog klišea. Ne verujem da bi on sebe zaustavio na tome da pije npr. samo votku ili viski. To mi ne liči na njega.

Autorka fotografija: Ivana Čutura

 


Older Post Newer Post


Ostavite komentar

Komentari će biti odobreni nakon potvrde