Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

tanja-babic-sasha-riess-featured-photo

Nekada je Senjak bio mesto na koje su beogradski poljoprivrednici odnosili svoje seno i tu ga držali. Danas u naselju Senjak, jedna darovita devojka u svoj stan unosi sa raznih strana sakupljenu pseću dlaku. Tu je drži, čuva, češlja, boji, da bi od nečega što kao posledicu linjanja ili četkanja ljubimca mnogi smatraju za „đubreˮ, ona pravila umetnička dela.

Kod Tanje Babić (Beograd, 1995) sam se obrela početkom februara 2019. Tada sam i prvi put u svom životu zagnjurila glavu u kesu sa gomilom pseće dlake, vunastogizgleda. Ne bih to iskustvo mirisanja nazvala prijatnim, ali radost bliskog susreta sa originalnošću i nadarenošću jedne mlade osobe nimalo mi nije bila pomućena. Kada sam upitala Tanju kako nabavlja materijal zvan pseća dlaka, baš u tom trenutku je u sobu ušao Arči. Lep, crni labrador.

O, evo ga - jedan izvor materijala.

A, ne. Od njega ne može. Gruba je dlaka, oštra, kratka. Ne može da se ubada, upreda... Probala sam, ali ne vredi. Žao mi je što moj pas nije u funkciji mojih radova.

labrador-tanja-babic

On, dakle, može samo da pozira.

Da, baš tako. A za rad se ustvari koristi poddlaka, i to npr. od vučjaka, maltezera, naročito samojeda. Tražim pre svega belu dlaku, eventualno krem, sivkastu, da bih je onda ja farbala. Dobra je i dlaka od pudlice, čau-čaua, od njufaundlendera takođe, ali tu rasu jedino nalazim na izložbama. Jedan od načina na koji nabavljam dlake je upravo odlazak na izložbe, na koje vodim Arčija. Ponesem sa sobom kesu i zamolim ljude da mi, dok pripremaju svog psa za ulazak u ring, nakon četkanja daju dlake, što oni jedva dočekaju jer ionako nemaju gde da ih stave.

Da li ima iznenađenih?

Ne, jer na izložbe pasa ponesem svoje radove, izložim ih, pa ljudi vide to, naručuju... Bude im jasno šta ja radim i onda mi i sami donose dlake kad sakupe. Osim na izložbama, dlake nabavljam i u komšiluku. Ovde postoji grupa ljudi, koji se svake večeri šetaju sa psima. Dvanaest pasa različitih rasa. Jedna komšinica ima samojeda. A od dlake samojeda se inače prave rukavice i još svašta. To je poznato i normalno u Americi, dok se kod nas na to čudno gleda. Čude se neki i ovim mojim portretima, ali se uglavnom ljudi oduševe nečim što je novo, drugačije. Daje mi dlake i koleginica sa fakulteta. Ona ima psa rase koton. Zanimljiv naziv s obzirom na ovo što radim. Dlake čuvam u kesama. To dosta smrdi čak i kad se opere, jer ipak je pseća dlaka masna i ima svoj miris. Ali, navikla sam se. Ja više ni ne osećam taj miris.

 tanja-babic-pseca-dlaka

Tanja je završila Školu za dizajn, potom je studirala dizajn tekstila, a trenutno je na master studijama na Primenjenoj akademiji, smer slikarstvo u klasi Miroslava Lazovića. Pustovanje (pseće) dlake na platnu, kao tehnika, te pravljenje portreta jeste njen izum. I dok ljudske portrete ipak više voli naslikane (mada, uradila bi i sa dlakom da vidi kako bi to ispalo), Tanja je tehniku pustovanja odredila za portrete pasa, mačaka, konja i drugih životinja. Pseću dlaku, kao dominantan materijal, kako kaže, pomeša sa malo vune, budući da je vuna nešto grublja, dajući time veću čvrstinu, vezu, spoj, sigurnost da će rad ostati na platnu.

Tokom školovanja svi vi, pretpostavljam, isprobavate različite materijale. Da li se u nekom trenutku svako od vas opredeli za određeni materijal i zašto?

Mi na početku isprobavamo sve. Sa vunom smo radili tepih, pa sam ja zavolela taj staromodni način bavljenja vunom, to upredanje vune itd. Onda me je zainteresovalo da od vune pravim neke odevne predmete, pa konačno i portrete pasa.

tanja-babic-sesir

A zašto te je vuna toliko privukla? Kakvu vrstu uživanja predstavlja rad sa vunom?

S jedne strane, stvar je u opipu. A, osim toga, doživljaj je kad imate vunu koja je bela, pa je onda obojite, pustujete, bockate iglom... Vuna se promeni, dobije neku posebnost. Ja sam posle tog tepiha, kod kuće radila kape, šešire… Ali, prešla sam na portrete. Volim pse, oni me inspirišu. Volim da vidim lepog, sjajnog, doteranog psa. A sama pseća dlaka je i mekša od ovčije, mada svi misle od pseće dlake da je vuna, pa se iznenade.

Velika „školaˮ u Sremčici

tanja-babic-portret-psa

Nas laike tvoji portreti pasa donekle podsećaju na goblene. Da li si možda odrasla uz goblene?

Da. Moja baba po majci je rano ostala bez roditelja, a kako je živela sa tri brata, pa je trebalo opstati, počela je da se bavi ručnim radovima, da veze, štrika odeću, radi goblene velikih dimenzija, i to je prodavala. Sve je sama radila i mislim da joj je za jedan ogroman goblen bilo potrebno godinu dana. Bukvalno niko u familiji nije imao osećaj za to, ni njena ćerka nije nasledila taj talenat. Ja sam jedina. Kao mala sam stalno posmatrala njene goblene, kojih je puno imala u kući u Sremčici, gde se doselila iz Blaca odakle je rodom. I dalje u toj kući u Sremčici visi, u staklu, puno njenih goblena. Baba mi je pokazala osnove, ja sam to zavolela, na njenu radost, jer nikoga u familiji ručni radovi nisu zanimali, u stilu „Šta će mi to u životu?ˮ Ali, ja sam zavolela, kasnije upisala tekstil i krenula da se bavim time. Kad sam počela da štrikam, heklam, vezujem čvorove, babu je to oduševilo. Žao mi je što je više nema, i što nije stigla da vidi ovo što sada radim.

Bilo bi i pomalo čudno da jedno beogradsko dete 21. veka tek tako zavoli tekstil, vez, rad sa vunom, zar ne? Čini se da mora da postoji takva sklonost u porodici, pa makar i na primeru, eto, samo jedne babe.

Ja sam joj i pomagala kad je ostarila, pa nije više dobro videla. Pomagala sam joj da završi neke svoje radove. Mislim da ni pored završenog fakulteta ja ne bih ovoliko sad znala da nije bilo babe. Ona me je najviše naučila. Moja sestra bliznakinja Anja i ja smo kao sasvim male isprobavale vez, ali nam nikako nije išlo. Baba nam je objasnila da za to treba vremena, da ne može odmah da se nauči, već polako.  Nismo više htele da pokušavamo, pa je i baba digla ruke. Mnogo godina kasnije obe smo odabrale Školu za dizajn. Naša familija je, inače, umetnička, izuzev mame, koja je ekonomista. Tata je arhitekta, stric je scenograf, tetka je završila grafiku. Sestra i ja smo upisale u srednjoj tekstil, ali se Anja nije za tekstil zainteresovala kao ja. Ja sam nastavila sa tekstilom i na studijama, a sestra je otišla na smer savremenog odevanja.

tanja-babic-proces-rada

Kakve su bile babine reakcije na tvoj ručni rad?

Kad smo počeli da štrikamo na fakultetu, ja nisam imala pojma, nisam znala ni da započnem rad. Ali, znala sam da će baba da mi pokaže. Svakog vikenda sam odlazila u Sremčicu. Baba bi mi rekla – Pa, to se lako radi! I onda bi ona krenula, ja bih se našla u čudu, jer ne samo što je brzo radila, nego nije čak ni gledala u to što radi. A ja kad sam pokušavala – mučila sam se. Za tri reda mi je bilo potrebno pet minuta, dok bi ona za petnaest minuta uradila deset santimetara. Mora zaista puno da se vežba, drugačije ne može. E, onda, kada je videla jedan moj veliki ištrikani rad, počela je da plače. „Ne mogu da verujem da je neko ipak zavoleo ovo što ja radim!ˮ – rekla je tada.

Ne birati lakši, nego zanimljiviji put

Uvek je intrigantno čuti kako se u glavi umetnika rodila neka ideja. Kada govorimo o tvom otkriću pseće dlake, mogla bih da zamislim dva načina na koja si došla do ideje da vunu zameniš dlakom psa. Jedan od načina bi mogao da ima koren u samim portretima pasa, gde ti je odjednom „kliknuloˮ da za to materijal bude odgovarajući. Drugi način bi podrazumevao da su ti se, kako imaš psa, dlake našle pred očima, u ruci i – „Eureka!ˮ – odjednom ti je palo na pamet da to bude materijal za umetnički rad.

Bilo je upravo tako. Mi svakoga dana usisavamo, pa kad praznimo usisivač, tu bude gomila dlaka. Jednom sam, tako, pomislila: „Pa ovo izgleda kao klupko vune u kesi.ˮ Odlučila sam da probam sa tim. I, kao što rekoh, probala sam sa dlakama mog labradora. Ali, nije išlo sa njegovom dlakom. Onda sam shvatila da bih mogla da probam sa dlakama drugih rasa. Potražila sam od drugih ljudi, i u početku me je bilo sramota. Ali, rešila sam da probam, pa ako se uopšte ne pokaže mogućim, plan mi je bio da se vratim na vunu. Međutim, uspelo je.

A samo pustovanje dlake na platnu… Kako su na tu tvoju ideju gledali profesori?

Kada sam im prvi put odnela nekoliko portreta pasa, bili su začuđeni. Pipali su te radove, a ja sam im rekla da tu ima pseće dlake i vune. Rekli su mi da sam mogla portret jednostavno da zalepim za platno. Ali, nije mi to bio cilj, već da to bude pravi ručni rad, nalik vezu. Svako može da zalepi, a za ovo je potreban veliki trud. Gledali su me zbunjeno. Insistirali su na tome da bi mi bilo lakše da sam zalepila portret, ali meni je bilo bolje da uradim nešto što je novo, neobično. Ali, oduševili su se, ostali bez teksta, jer niko to do tada nije tako radio. Kad bi se samo zalepilo, to bi bilo kao pop art, a ovako ja dajem portretu srednji ton, senke, slojevitost.

tanja-babic-psi

Na koje načine se širi krug ljudi upoznaje sa tvojim radom?

Na početku je to bilo preko kruga poznanika, komšija, kumova, koji su znali šta radim i naručivali mi portrete svojih ljubimaca. Onda su oni pokazivali drugima fotografije tih radova, ili bi prilikom posete neko negde video portret psa na zidu, koji sam ja radila. Posle sam otvorila stranicu na Instagramu (design_wool_t), pa su do mene došli razni, nepoznati ljudi iz Beograda, zatim Bosne, Nemačke, Beča… Pomislila sam da ima i onih staromodnijih, koji nemaju nalog na Instagramu, pa sam otvorila i stranicu na Fejsbuku. Tu su takođe počeli ljudi da mi se javljaju, prate moj rad i naručuju portrete. Sve više se šeruje, mreže su to. Reč je o ljudima koji obožavaju svoje kučiće. Ali, ne radim ja samo pse, radim i mačke.

Deluje zabavno – mačji portreti od psećih dlaka…

Pa, moglo bi da se radi i od dlaka persijskih mačaka! Ali, nemam persijsku mačku, niti znam nekog ko je ima. Sa portretima mačaka je krenulo tako što me je jedna žena pitala da li radim i mačke. Rekla sam da radim sve. Čak imam ideju da za Beogradski zoološki vrt napravim kompoziciju sa raznim životinjama, pa da to bude nekakav mural, koji će oni da okače. Ali, nije to tako jednostavno. Sad mi je cilj da počnem i konje više da radim, da ih odnesem na hipodrom. Jer, tamo su ljudi koji obožavaju konje.

tanja-babic-portret-macke

Psi, ljudi i druge ličnosti

Da li možeš da nam opišeš proces tvog rada na portretu?

Prvo treba skupiti dlaku, odrediti količinu, pripremiti dlake i vunu za bojenje, zatim ih odvojiti po bojama. Portreti belih pasa su, naravno, lakši u tom smislu od šarenih, za koje treba više pripreme. Kada se obojena dlaka osuši, onda moram dlaku da dobro očešljam, jer se prilikom potapanja u boju ona potpuno ućeba. Onda na platnu olovkom iscrtam psa na osnovu fotografije i nakon toga krećem sa dlakom. Prvo počnem sa očima i njuškom. Ako to potrefim, onda mogu da nastavim dalje. Jer, oči i njuška najviše odražavaju ličnost psa. Svaki pas ima svoju ličnost, svaki je različit. Posle očiju i njuške krenem ka ušima, pa na kraju završim vrat, zube i pređem na doterivanje detalja. Dlaka je čupava, pa ja ne smem mnogo da diram, jer se odmah raščupavi i zahvati neki deo koji ne bi trebalo. Najbitnije mi je da je kod očiju i njuške čisto. Ostalo je nevažno, jer tako stvaram i senke. Na kraju šišam ono što štrči. Ništa ne lakiram, ostavim prirodno.

Govoriš o neponovljivoj ličnosti psa. Da li ulaziš psihološki dublje i u karaktere mačaka?

Vidim i ličnost mačke, da, i svake životinje. Vidim i tu paralelu sa gazdom. Mislim da se vlasnik ogleda u svom ljubimcu.

Da li onda smatraš da je životinja odraz čoveka ili je to uzajamno?

Uzajamno je, mislim da i pas nešto svoje daje čoveku. To je najbolji čovekov prijatelj.

Ne znam šta bi ti sad rekli vlasnici konja…

Pa, sad… Možda bi rekli drugačije, da. Ja nikad nisam imala konja, pa ne znam, ali, jesam jahala. Volim konje.

Konji imaju grivu, rep… Ti si otkrila pustovanje psećih dlaka zarad umetnosti, pa si pomenula i potencijale persijske mačke. Nagovestila si mi pred ovaj razgovor da ti ni konjska dlaka kao mogući materijal nije promakla.

Griva i rep su, zbog svoje dužine i mekoće, isto odličan materijal, pritom malo drugačiji od pseće dlake. U planu mi je da paralelno sa korišćenjem pseće, radim portrete i od mačjih i konjskih dlaka. Idealno bi bilo da od konjske dlake radim portrete konja, od mačje portrete mačaka i, kao do sada, portrete pasa od pseće dlake.

tanja-babic-portret-konja

Pominjali smo već da sve više ljudi prepoznaje tvoj rad i naručuje ti portrete. No, van tog sveta ne samo umetničkog zadovoljstva nego i materijalne dobiti, da li plasiraš svoje radove i zarad čisto umetničkih pobuda i kretanja u umetničkim, stručnim krugovima? Drugim rečima – postoji li u planu neka izložba?

Da naravno, imam plan da otvorim izložbu i to što pre. Potrebno je i učlaniti se u neko udruženje, što ću isto uraditi. Ali, sve to pre svega zahteva da sakupim radove, da ih imam puno. Cilj mi je da napravim izložbu u Beogradu, na kojoj neće biti predstavljeni samo manji formati, nego i veliki, pa i poneka kompozicija, koju treba dobro da osmislim. Bila bi to izložba gde bi ljubitelji životinja mogli uživo da vide moj rad, gde bi mogli da ga kupe ili da čak naruče lični portret ili portret svoje životinje. Da bih stekla ugled, treba što više da radim i izlažem.

Vratimo se psima. Kako doživljavaš odnos čoveka i psa?

Anja i ja smo imale psa pre Arčija, ženku mešanca. Živela je četrnaest godina. Nas dve smo oduvek želele psa. Roditelji su nam govorili da je to naporno, da pas mora da se čuva, šeta, kupa, četka, i da za sve to treba vremena. Ali, svi su oko nas imali pse, samo mi nismo i jako smo želele. I, eto, kada smo imale osam godina, došla je Đurđija. Mi smo jako bile vezane za tog psa. Bila je za nas kao čovek. Pa i sa labradorom je sad tako. Pričamo sa njim. Ne možemo bez psa. Devet meseci je prošlo nakon što je Đurđija uginula. Nas dve smo odmah htele drugog psa, ali se otac bunio. Čuvamo i druge pse. Dovedu nam da ih čuvamo ili odemo kod nekog. Psi osete razliku u načinu na koji se neko igra sa njima. Ja pse obožavam. Volela bih da imam još dva psa, ali to je nemoguće. Ponekad odvedem psa na fakultet. On sedi tamo, pozira. Iako je veliki, mi ga svuda vodimo, idemo u kafić s njim, šetamo se i po kiši, idemo peške svuda. Gledam da je što više sa nama, ma, kao da je beba. Naš pas je, što je neobično, vezan za dve vlasnice. Inače, pravilo je da se pas vezuje za jednu osobu. Ali, izgleda da Arči ne vidi razliku, jer smo nas dve non-stop zajedno i na isti način se ophodimo prema njemu. Tako je bilo i sa Đurđijom. Jednom je bio nagrađen tekst o tom našem psu, naslovljen Pas sa dva srca. S jedne strane, svaki pas je različit, ali, zavisi to i od vlasnika.

tanja-babic-pas

Kako ste se posle mešanca odlučile baš za labradora?

Naša tetka godinama ima labradore. Mi smo se kao male igrale sa njima, kao i sada. Rekla nam je da je to dobroćudna rasa. Inače, čitamo knjige o psima, znamo puno o rasama. Tetka nam je onda uzela labradora, a da tata nije ni znao. Nije baš bio srećan, ali sad ga jako voli.

Da te vratim na ono mnogo lepo što si rekla o važnosti očiju i njuške u procesu rada portreta, radi verodostojnog prikazivanja ličnosti psa. Zašto je to tako?

Svaki pas liči na svog vlasnika. Ponašanje može biti slično, stav, sedenja, pokreti… Kad se pogledaju oči psa i njegov izraz, vidi se i ko je vlasnik, kakav je. Kada se dobro urade oči, pas sa portreta samo što ne progovori. Tako ja vidim oči. Njuška takođe fizički približava psa vlasniku. Treba da deluje trodimenzionalno, pa se zato puno bavim njuškom. Svaki pas je različit. Ja uočavam te razlike.

Ti kao da istovremeno radiš portret psa i čoveka.

Otprilike je tako. Kad vlasniku donesem gotov portret, on tek tad vidi kako zaista deluje njegov pas. Mi umetnici te stvari umemo da dočaramo. Ljudi se npr. čude kad ja kažem da moj pas nije potpuno crn, već da ima i plavičaste nijanse. Shvate tek kad im jasno pokažem. Ili, iznenade se neki kad im kažem da u njihovom psu ima i narandžaste boje. Onda ja uzmem braon i narandžastu dlaku i dobijem taj neki ton između, stavim naspram šape i onda i drugi shvate da to jeste ta neka posebna boja. Drugačije je kad naslikam uljem na platnu, drugačije se dočara, nego kad nešto ima formu. Ali, opet kažem, oči su najbitnije. Kad gledamo u portrete, mi prvo gledamo oči. Tako je i kod Mona Lize – oči su glavne.

A ne slavni osmeh…

Ne. Suština je u očima. I pas kad te pogleda, gleda te u oči. I govori ti kako se oseća.

tanja-babic-pseci-portret

Nakon intervjua Tanja i ja smo još neko vreme neobavezno ćaskale. Posmatrala sam Arčija, koji me je sve manje njuškao i sve više se igrao lopticom, gledala sam pseće portrete na štafelaju i uživala u kolaču, koji su spremile multitalentovane Tanjine ruke.

Komentariši

Komentar je prosleđen