Gde možete videti el gvojosa? Na primer, na nekom koncertu džez, world, klasične muzike, gde sa foto-aparatom juri, skakuće, puzi, čuči, čas u jednom čas u drugom kutku sale. Ili – kako visi na užetu duž beogradskih višespratnica, perući, popravljajući, nameštajući nešto, pod raznim okolnostima, uz sunce, vetar, po mraku, kiši, temperaturi ispod nule… Neki su imali čast da el gvojosu prave društvo u pećinama, pod vodom ili u vazduhu. A neki se verovatno sablažnjavaju nad ovim nepismenim uvodom, u kom je vlastito ime (ili vlastiti nadimak) napisano malim početnim slovima. Ali, ne dozvoljava el gvojos drugačije: „Da, zato što sam odavno rekao – povećaću slova kad stvarno postanem fotograf svetskog glasa. Tada ću se s pravom potpisivati velikim slovima. E, sad, nisam još uvek baš do te mere postao svetski priznat fotograf, pa sam zato do dan danas zadržao mala slova.ˮ
el gvojos živi u beogradskom naselju Banjica. Rođen je 1958. u Vinkovcima (Slavonija), gde je i odrastao. Probao je i, manjim ili većim intenzitetom, negovao padobranstvo, letenje jedrilicom, sportskim avionima, ronjenje, speleologiju, fotografiju, dohvativši se i radova na visini, što će mu postati profesija u pravom smislu reči. Još uvek se time bavi i od toga živi iako ima šezdeset godina. Ovaj razgovor je zabeležen snežnog decembra 2018, upravo u jednoj od mnogih prestoničkih zgrada uz koje je visio, te u kojima je, takođe, s foto-aparatom u ruci pratio događaje: Kulturni centar Beograda.
Ti si neko koga bi ljudi lako svrstali u osobe sklone ekstremnim sportovima. Kako se tebi dopada ta kvalifikacija? Da li sve to čime si se bavio i baviš se i dalje leži na sklonosti ekstremima ili je reč o nečemu drugom?
Ne bih sebe tu smestio. Prvo, ne volim da kažem – sportovi, zbog mog asportskog stava. Sport podrazumeva takmičenje, a ja u tom smislu nimalo nisam sportista. Ne volim takmičenja i ničim se od pomenutog nisam počeo baviti da bih nekad možda neku medalju osvojio. Ja bih to nazvao – zanimacije. Jer, meni to i jesu bile zanimacije u životu. To nije moja profesija, ništa od toga mi nije donosilo novac. Kasnije, jesam nešto od mojih speleozanimacija pretvorio u ovo što mi je na neki način profesija, pa sam porodicu othranio i decu otškolovao od visinskih radova, zarađujući tako što bih stavio ranac na rame, popeo se na krov, bacio uže niz fasadu, okačio se i pljunuo u šake... Ali, sve ono pre toga pomenuto nisu za mene sportovi. A koliko su ekstremni, možda nisam kompetentan da govorim. Jer, kratka digresija, mnogi danas odrasli ljudi, nekadašnje pubertetlije, zahvalni su mi jer sam im pomogao da se upišu u aeroklubove, speleoklubove, ronilačke klubove. Roditelji im nisu dozvoljavali zato što su to tzv. opasni sportovi. Onda su pozivali mene da popričam s roditeljima, jer ako deca nisu punoletna, mogu se upisati samo sa potvrdom i potpisom roditelja. Tako sam išao kod roditelja te dece i lako im, posebno tokom 90-ih, izbijao svaki argument, rekavši im najobičniju statistiku – desetinama puta više omladine je ginulo po beogradskim kafićima i splavovima od metaka, kašikara, onako usput, nego što se dešavalo povreda, a kamoli pogibija, na padobranskim skokovima, letovima, u pećinama, na ronjenjima itd. Prećʼ pešački prelaz čak i kad ti je zeleno, opasnije je danas u Beogradu, nego otići u aeroklub, napraviti padobranski skok ili šta god.
Uostalom, braniti svojoj ćerki ili sinu od 16-17 godina odlazak u koji god to klub, vodi ka sprečavanju deteta da sebe bolje potkuje za život, da se izbori sa strahovima koje eventualno ima, da sebe učini čvršćim i kvalitetnijim u suočavanju sa svakodnevnim životom. Na kraju kad vide ozarena i zadovoljna lica na fotografijama, roditelji bi ustuknuli i bili mi zahvalni, a naročito njihova deca. To smatram svojim velikim uspehom! Svako to dete koje je zahvajujući meni otišlo da se bavi nekom od tih zanimacija je moja zlatna medalja. Pa, i ja sam se tako upisao u aeroklub u Borovu ʼ76. Ni meni ne bi dali da skočim iz aviona ili poletim bez tog papira. I, dakako, sa majkom nisam imao nikakav problem, jer dok je mesila neko testo, samo je obrisala ruku od brašna i rekla: „Gde treba da potpišem?ˮ. Alʼ otac mi je zatezao tri dana: „Znaš, sine, kako tata razmišlja... Nikad više od tavana i dublje od podruma. Prema tome – šta ti to treba?ˮ Na kraju, trećeg dana sam rekao: „Daj, ćale, potpiši to više, pa da idem. Nemoj da mi ovde palamudiš.ˮ I tako sam i od oca napokon dobio potpis i krenuo u te zanimacije.
Pomenuo si reči „opasnoˮ i „strahˮ... Kako ti gledaš na to? Ako neko želi da proba da skače padobranom, zađe u pećine, leti jedrilicom, da li je to možda odraz njegove unutrašnje potrebe da se bori sa svojim strahovima? Ili je tu jak poriv da se oseti opasnost, uzbuđenje usled dodira granice života i smrti?
Naizgled je tako... Uvek sam se opirao tome da me smatraju za avanturistu. Ja sam to kategorički odbijao i odbijaću do kraja života. Jer, avanturista bi bio neko ko hoće da malo srlja radi jedne vrlo popularne reči – adrenalina. Zbog života koji sve više živimo na virtuelan način, preko daljinaca i raznih sokoćala, neki se odvaže da probaju nešto što su gledali na TV-u. I danas, zato, imaš puno turističkih fazona... Skoro sam slušao priču o tornju u Torontu – ko god je zainteresovan, može da stane na rub ograde; vežu ga za uže i onda on proba da na 500-600 metara visine balansira, istražuje sebe, svoje granice, mogućnosti. Ono što si pomenula – bori se protiv svojih strahova. Ja se ne sećam da sam imao neke izražene strahove, jer sam jedno seljačko dete, rođeno u nekom prašnjavom selu, u kom je koji mesec dana pre nego što sam se rodio tek došla struja, a asfalt je došao kad sam išao u više razrede osnovne škole,. Od malena sam bio suočen sa mnogo toga s čim današnja deca nisu.
A to prašnjavo selo je Ostrovo, kod Vinkovaca. Na koji način te je ta sredina podstakla da se zainteresuješ najpre za padobranstvo?
Pored Ostrova i Vinkovaca, još jedno ključno mesto u mom životu je Borovo, gde se nalazio aeroklub i sportski aerodrom. Odatle je sve počelo. Saznao sam za to od mog komšije Nikole, koji je četiri godine stariji od mene. On je posle osnovne škole otišao u Srednju vazhuhoplovnu školu Rajlovac. Njegov stric je bio padobranac u Borovu. Inače, prva moja ljubav pre nego što sam slova naučio, a zbog čega sam i naučio da čitam, bila je astronomija, vasiona. Već na kraju prvog, drugog razreda, pročitao sam sve što je o astronomiji, astronautici – koja je tad bila u povoju – na maternjem jeziku ikad bilo napisano, objavljeno, do čega sam mogao da dođem. Moj prvi idol, prvi poster koji sam okačio u svojoj sobi je bio poster Jurija Gagarina. Nisam čitao obaveznu školsku lektiru. Učitelji, kasnije nastavnici, priznavali su mi za lektiru ono što sam sam izabrao da čitam. Već u petom, šestom osnovne, odgovarao sam Artura Klarka – njegovu Odiseju u svemiru i potonja dela. To me je pratilo i kroz srednju školu. Kad je trebalo da izaberem temu za diplomski u Srednjoj mašinskoj, moj razredni starešina je rekao: „ʼAjde ti piši nešto oko letenja, jedrilica, aeorodinamike, kako to leti bez motora...ˮ Ja sam, tako, srednju školu završio sa analizom teorije letenja na školskoj jedrilici „Blanikˮ, pa mi je to odmah priznato i za ispit u aeroklubu. Da se vratimo na onaj strah. Ne sećam se da sam na neki način bio inspirisan borbom protiv straha. Zapravo, ja nisam odrastao. Ni do danas. A ono što je ishodišno, arhetipsko, dečije, to je radoznalost, to je želja da zabodem nos svugde, da vidim šta iza ćoška ima. Krenuo sam iz radoznalosti i shvatio da ću ulaženjem u sve te zanimacije širiti svoj horizont spoznaje i produbljivati neke veštine.
Ta divna radoznalost te je svakako odvela u razne situacije, nekad vrlo riskantne. Da li možeš da izdvojiš jedan trenutak, koji je bio zaista na ivici, na korak od smrti?
Ha, problem je koji od obilja izdvojiti! Hajde, možda, nešto što me nije baš nateralo da postanem religiozan, jer o religijama imam svoje miljenje i neke spoznaje, nego je učinilo da mi se učvrsti vera u to da nismo sami i da se tu stalno neko meša, Tvorac, kako god, te da on gleda, motri, pa se ubaci kad smatra da je neophodno. Pre nekoliko godina, okačio sam se na jednu zgradu u Beogradu, da perem nekakve površine, staklene i mermerne. Kako nosim dugu kosu i bradu, povremeno se dešava da mi te neke naše spravice, koje nam služe za spuštanje uz uže, uštinu bradu ili rep. Onda to moram malo da secnem ili pokidam dlake koje su ušle u spravu, da bih nastavio da radim. U ovom slučaju, desilo se nešto drastično – meni je ceo rep od kose uleteo u spravu, upleo se u uže, dovevši me u jednu jako nezgodnu, izdeformisanu poziciju iskrivljenog vrata. Bio sam bespomoćan da uradim bilo šta, na visini od nekih 11-12 metara, a dole je bio mermer. Uvek nosim skalper, ali baš tad ga nisam imao u džepu. I ne samo to – ja vrlo retko idem bez foto-aparata na te radove. I tako sada nisam poneo ni aparat da snimim nešto vrlo interesantno. Tad se moj kolega, koji je visio par metara dalje, spustio, ušao u zgradu i od nekog tamo majstora pozajmio skalper, koji je, srećom, bio tup, zakačio za uže dole, ja sam podigao to i krenuo da sečem kosu. Kako smo nedavno bili prešli na novi tip sprave, gde se uže drugačije, kako mi to kažemo, šniralo uz spravu, ja sam uz kosu rezao i uže na kom visim. Onda sam pred kraj istrgao rep, video gomilu kose u spravi, i kad sam sklonio tu kosu, uvideo sam da sam 95 posto užeta presekao i da je ostalo još samo dva milimetra nekih vlakana... Prvo, usitinu, čega sam se setio bio je foto-aparat. Mašio sam se i shvatio da nemam aparat da ovo snimim. Znao sam, naravno, šta treba da uradim. Ali to je trebalo uraditi krajnje lagano, obazrivo, bez trzanja, panike. I to me je spaslo. Jer, da sam se uspaničio, uzvrpoljio, taj ostatak užeta bi verovatno pukao. Ali, nije tu bila dovoljna samo moja veština, promišljenost i znanje niti sposobnost da me ne uhvati panika. Ipak, mislim, da je tu bilo upliva Nekoga ko je rekao: „Pa, izgleda da sad ipak treba i ja malo da mu pomognem.ˮ Eto – pretekʼo sam.
Da se vratimo na padobranstvo. Kakva osećanja i misli bi te ispunjavali u trenutku kad padaš padobranom i gledaš pod sobom?
Ja sam ipak fotograf, ne umem tako da vladam rečima. Pokušavam da kroz fotografiju makar blago dočaram taj ambijent. Osećaj je specifičan, teško uporediv bilo sa čim. Osećaj jednog potpuno novog stupnja slobode, slobode kretanja u svim osama, u svekolikom prostoru oko nas. To neopisivo zadovoljstvo slobodnog pada tela, 170-180 kilometara na sat, u slobodnom vazdušnom prostoru, ka zemlji. Sad nam neka nova odela omogućavaju da se leti, a kad sam ja počinjao onda se samo padalo. Sad ljudi lete, u posebnom odelu se bace padobranom sa vrha neke litice ili iz aviona i doslovno lete, i upravljaju kao ptice, pre nego li otvore padobran.
Da li ti se ljubav prema fotografiji izrodila iz božanstvenih pogleda tokom pada padobranom?
Krenula je ona ranije. Još u osnovnoj školi sam se učlanio u foto-sekciju, jer me je fotografija, opet, privlačila zbog onih prvih nekih snimaka svemira, vasione, letelica, raketa. I pomislio sam kako bi valjalo da i ja nekad budem u stanju da snimim nešto od toga, jer sam tad već znao – kad-tad ja ću se obreti u takvim sredinama, prekoračiću prag pešačenja od škole do kuće, posla itd. I bilo bi dobro da sebe osposobim da ne samo to doživim, nego da snimim i predstavim nekom drugom. Moj nastavnik letenja, koji je bio u vojsci nekoliko godina pre mene, direktno me je povezao sa redakcijom „Frontaˮ, tadašnjeg vojnog časopisa. Tako sam ja još u vojsci krenuo sa ozbiljnijim fotografisanjem i od tad je fotogafija postala sastavni deo mene, ma gde god da sam. U vojsci smo jedan drugar i ja objavili reportažu sa, kako smo to zvali, preživljavanja. Otišli smo na nedelju dana u prirodu, poneli opremu, naoružanje, da bismo izvršavali neke zadatke, ali nismo nosili nikakvu hranu. Jeli smo samo ono što smo našli na terenu i što smo sami spremili. Ta reportaža, koju smo posle objavili, koliko se sećam nazvali smo „Skakavci kʼo ćevapiˮ. Nastojali smo da kroz nekakvu stranicu teksta i 5-6 fotografija drugima dočaramo kako je to boraviti na terenu i hraniti se sa tog istog terena onim što je priroda stvorila, a stvorila je stvarno mnogo. Moja najlepša hrana u životu, a sigurno i najzdravija je bila ta na preživljavanju. Sve je bilo iz divljine, sa vrha Ozrena, nezagađeno, neuprljano ljudskom intervencijom.
Violinista bez glave i Žablji hor
el gvojos će fotografijom nastaviti da se bavi u Beogradu i Srbiji, gde je tokom protekle tri decenije prepoznat ne kao studijski, već kao izvanredan koncertni fotograf. On se, dakle, i u svetu fotografije vezao za oblast dinamike, pojačane fizičke aktivnosti, brzih refleksa, brzog oka.
- Iz svog tog mog životnog kretanja, ja sam ustvari samo nadovezao kretanje i na koncertu. Nisam hteo da sedim kao puki slušalac muzike, koju uistinu volim i smatram vrhom vasione. Drznuo sam se da jednom inferiornijom oblašću probam da vizuelno predstavim i dočaram superiorniju dimenziju našeg postojanja, a to je muzika. Težim da nekakvu interakciju sa muzičarem napravim, tako da mu malo duše iščupam. Ja sam u Beogradu ostao zbog muzike. Došao sam ʼ85, krajem septembra, kod tetke, da bih nešto pomogao njoj i teči, i obreo se, u tom mom upoznavanju Beograda, ispred Doma omladine. Tu je stajao veliki plakat sa najavom „Beogradskog džez festivalaˮ. Sa tom sam se muzikom upoznao još u Ostrovu i Vinkovcima preko starijih drugara, poznanika, koji su to slušali. Pomislio sam: „Bože, kako bi bilo dobro da uđem na taj festival. Pa još da uđem sa aparatom, da slikam muzičare.ˮ Ja sam u Vinkovcima pre toga snimao neke koncerte i tad već došao u dodir sa pozorišnom i koncertnom fotografijom. Alʼ, ipak, Beograd, džez festival, svetska imena, za koja sam, naravno, čuo, ali nisam ni sanjao da bih mogao da ih vidim i fotografišem. Pa, ništa, samo sam, kao jedan običan Slavonac koji se tu obreo, odmahnuo rukom i otišao... Ko bi mene pustio da uđem? Sutradan sam opet stao pred taj plakat i gledao ga. Kada sam prekosutra došao ponovo, rekao sam sebi: „Znaš, ako ne pokušaš, nećeš sigurno nikad imati priliku, a ako pokušaš, onda ti se možda i ukaže.ˮ Pokušao sam – i uspeo. Beograd je tad postao moja baza. Vrlo brzo je krenulo upoznavanje sa muzičarima, kulturnim centrima...
Na koju od fotografija slavnih muzičara si posebno ponosan?
Pa, evo, već na tom prvom festivalu ʼ85. dobio sam priliku da uživo čujem i fotografišem Četa Bejkera, ikonu. Čoveka osebujnog u istoriji džeza, čoveka koji se ne može iskopirati. Mnogi su probali. Teško je opisati to osećanje slušanja njega. Koji je to fluid, koja je to muzička meditacija! Jedan od mojih portreta, zapaženih i van granica zemlje je upravo portret Bejkera. Bio je jako lep mladić, poredili su ga sa Džejmsom Dinom. Postoji stotine njegovih fotografija, a mnogi smatraju, nakon što su videli moju, da je među najboljih deset. Zanimljiva je priča o koncertu Didijea Lokvuda u Beogradu. Ja sam, klečeći ispred bine, primetio da on na momente kad podigne violinu zakloni svoju glavu. Hteo sam da snimim čoveka kojem se ne vidi glava, nego mu iz ramena izrasta violina. Naravno, nije bilo džebane kʼo danas, sa ovim karticama od 32 gigabajta, pa se raspištoljiš. Imao sam jedan jedini film od 36 snimaka za ceo koncert. I ja sam kleknuo tu i ostao jedno 20 minuta u tako neverovatnoj poziciji da posle nisam mogao da ustanem, sav sam utrnuo, pa sam morao da puzim ispred prvog reda, u pokušaju da se dočepam neke slobodne stolice. Ali, već na trećem snimku sam uspeo da zabeležim Didijea bez glave. Iz ramena ide violina, i on tako svira po violini kao po svojoj kosi, vratu...
Opet bih da se vratim na tvoje tri zanimacije vezane za vazduh. Čini mi se da kod padobranstva i jedriličarstva postoji lepota prepuštanja prirodnim silama, pa i želja da im se odupreš. A rekla bih da je drugačije kod letenja sportskim avionima.
Da, avion ima svoj motor, koji daje pogon, tu se savladaju neke veštine upravljanja i snalaženja u vazduhu. Jedriličarstvo je upravo kretanje kroz slobodni vazdušni prostor, zahvaljujući prirodnim faktorima, bez upliva motora, buke, sagorevanja goriva i svega što ide uz to, u jednoj specifičnoj tišini, samo uz šuštanje vazduha koji struji oko nas. Moja rana radoznalost za prostorom, fizikom, astronomijom, me je poterala u aeroklub, koji mi je omogućio da nešto od toga doživim, u vrlo skromnim dimenzijama. Jer, znao sam da ne mogu odmah u orbitu, ali sam želeo da odem barem nekoliko kilometara u visinu. U aeroklubu sam proširo svoja saznanja, učio mehaniku leta, aerodrinamiku, gradnju letelica, meteorologiju, sve sam to morao da naučim da bih se mogao otisnuti. Utoliko ti tvrdim, nisam avanturista! Avanturista je neko ko bi se dočepao padobrana, ušao u avion i skočio, a da o tome ništa nije načio, pa šta bude, pa ako se otvori, otvori... To jeste avantura. Ali, mesecima se pripremati, savladati sve te predmete, shvatiti zakonitosti, kako šta funkcioniše, na kojim principima se sve odvija, znati objasniti nekom drugom – to ukida dimenziju avanturizma, jer je reč o odlasku u nešto što više nije nepoznanica, i što prerasta u nadgradnju i uživanje.
A kakvo si, onda, zadovoljstvo imao u letenju sportskim avionima?
To je samo korak dalje, novi horizont kretanja. A zašto ne i to – da naučim još nešto? Meni nije bilo važno da postanem najbolji padobranac u klubu, državi, na svetu, nego, onako dečije – da budem ne samo padobranac, nego štošta drugo što mi se bude u životu našlo, ponudilo, omogućilo. Avionima smo šlepali jedrilice na neku visinu da bi potom nastavili let prepušteni vazdušnim strujanjima. U vojsci, u padobranskim jedinicima ʼ79/80, prvi put sam se okačio o uže i prošao obuku na stenama. U vojsci sam prvi put i ronilačke boce stavio na leđa, zaronio, kretao se dišući pod vodom. Kasnije je krenula speleološka obuka, odlazak u podzemlje. Tako da su mi se stalno otvarali neki novi putevi, kanali. I to nije samo moja osobina. Mnogo ćeš ljudi sresti kod kojih jedna zanimacija nikada ne ide sama.
Ti na vojsku gledaš, dakle, vrlo pozitivno?
Da, i to na način na koji ti sad i ne slutiš. Ja sam jako rano odrastao, u smislu, kad sam zašao u purbertet već sam bio ozbiljan, odgovoran i tako sam se odnosio u životu. Tek mi je odlazak u vojsku malo olabavio taj moj kruti stav i ja sam spoznao dimenziju neke specifičine vrste opuštenosti, humora, postao sam mnogo komunikativniji. Do vojske sam bio prilično zatvoren. Sredina me je izopštila, mene i još po nekog meni sličnog. Nazivali su nas, onako dečije, mangupski, učenjacima, zbog naše atronomije, astronautike, fizike. Iz toga sam ja posle otišao u vojsku, onako, malo nesocijalizovan, a onda sam uz pomoć sebi sličnih ljudi počeo da širim horizonte i dozu komunikativnosti, opuštenosti. Posle vojske sam se uistinu vratio kao drugi čovek.
Htela bih da dotaknemo i speleologiju, jer pričali smo toliko o lepotama vazduha, a...
... Da, a šta je ono što je lepo u blatnjavoj rupi?
Baš tako. Šta su lepote speleologije? To je opet neko otkrivanje u mraku...
Da, to je sredina sa potpunim nedostatkom svetla. Retko kad su pećine suve, jer pećine, jame, šupljine nastaju delovanjem vode. Svi ti pećinski nakiti, nastali su delovanjem vode koja otapa materijale, pravi rupe, šupljine, i u njima sve one neopisive oblike, koji tamo mogu da se zateknu, a koje sam ja svojom fotografijom samo delom izneo drugim ljudima. E, sad – kakvo je zadovoljstvo biti u jednoj hladnoj, često mokroj, vrlo blatnjavoj, ponekad klizavoj, pa i opasnoj rupi, i čak boraviti tu više dana. Imao sam priliku da četiri dana istražujem i bivakujem u jednoj pećini, na četiri i po kilometara od ulaza. Ne ide se tamo radi lepote po sebi. Spoznaja koja se u tom svetu doživi je novi kanal za komunikaciju pre svega sa sobom i unutar sebe, a onda posledično i sa svetom, okolinom. Ono što sam tamo izdoživljavao i ispreživljavao, otvorilo je nove vidike i spoznaje u meni. Nove veštine sam naučio. Takvo spavanje – ja sam ga nazvao „dubinsko spavanjeˮ – ne možeš da doživiš u gradu. Pećina je sredina totalnog odsustva svetlosti, pa i zvuka, mada apsolutno odsustvo zvuka zapravo ne postoji. Jer, sam naš organizam proizvodi zvuke, a mozak ne dozvoljava da je više od nekoliko sati okupiran potpunim nedostatkom zvuka. Ima odgovor i na odsustvo svetla. U tom smislu sam doživeo nešto neobično sa zvukom, što je osim fiziološke, takođe i psihološke prirode. Trećeg dana bivakujući u pećini zavukoh se u vreću za spavanje na nekoliko sati sna u totalnom mraku i tišini. Odjednom sam čuo kreketanje žaba i pomislio: „Bože, da li sam krenuo da haluciniram?ˮ Onda me je zaintrigirala jedna druga činjenica. Čuo sam tačno određeni hor žaba, koji sam prepoznao! A onda sam se posle nekog vremena setio – bio je to hor žaba iz jedne močvare u Ostrovu, koju smo zvali Kruglić, na nekih 300 metara od moje kuće. Čuo sam ponovo taj hor, koji sam slušao noću, kao dete, kad se isključi svetlo, a prozor je otvoren, žabe krekeću, ja se uspavljujem uz njih, selo je, nema saobraćaja, preko dana prođe neki od 3 traktora i poneka konjska zaprega, naveče sve utihne, čuje se poneki glas ljudi koji na klupama ispred kuća sede.. Moj mozak je, da bi se apsolutu tišine odupro, jer se ne oseća se prijatno, prizvao taj hor iz detinjstva, koji je u mojoj memoriji ostao, i reprodukovao ga. A to spavanje... Radio sam 26 sati bez prestanka u jednom kanalu s jezerima, s ekipom. Unutra je temperatura bila oko 9-10 stepeni. Po povratku sam u jednoj mreži, razapetoj 100-200 metara od ulaza u pećinu, prespavao nepuna četiri sata, da bih dočekao novu grupu kako bi istraživali drugi deo pećine. Posle onako naporne akcije, ja sam totalno resetovan, napunjenih baterija, energetski osvežen krenuo dalje. Jer, spavajući tu, dopro sam do takvih dubina sna, gde se svaka ćelija odmarala neopterećena ničim drugim, bez prisustva zvuka, svetla, uznemiravanja bilo koje vrste.
U ptičjem crnom tefteru
Ne samo životne zanimacije, već i profesija el gvojosu donosi neobična iskustva. Ti radovi na visini mu omogućavaju da grad u kom živi doživi iz jednog potpuno drugačijeg ugla.
- Da, imam na fotografijama Beograd i danju i noću, zabeležen sa vrlo neverovatnih mesta. Volim da kažem da sam čovek koji ima nekoliko fakulteta iako nijedan nisam upisao, jer sam na nekoliko beogradskih fakulteta bio, prao ih, sređivao, kretao se po krovovima... Imam autoportret u kugli gromobrana na vrhu Beograđanke, gromobrana koji sam ja tamo postavio. Eto, zahvaljujći digitalijama i malim, naprednim aparatima, u stanju sam da fotoaparat stalno nosim sa sobom. Imam zanimljivu priču sa vranama sa Narodne banke, od pre nekoliko godina. Doživeo sam 40-50 direktnih napada i udara vrana u glavu, pod kacigom naravno, i ramena. Slikao sam njihova jaja, potom i ptiće u gnezdu na pola metra od gnezda, a one su me terale, roditeljski i požrtvovano, boreći se za svoje potomstvo, što je prirodno, pa im ja to i ne zameram. Gnezdo je bilo na krovu, na početku vertikale Narodne banke, na prilično nepristupačnom mestu, jer su vrane računale da tu neće doći niko. Eto, obreo sam se ja i tu doživeo nešto vrlo specifično, u maju, junu, kad one u gnezdu podižu potomstvo. A kad smo u oktobru odlazili do Narodne banke da je ponovo peremo, jedna žena, koja je nešto prodavala na klupi ispred „Mekdonaldsaˮ na Slaviji, trećeg, četvrtog dana me je zaustavila: „Izvinite, da vas nešto pitam. Ja sam primetila da kad god vi prolazite Slavijom, neke vrane sa banke sleću i, evo, ih i sad, na onim kandelabrima, grakću na vas!ˮ
„Da primetio sam!ˮ, kažem ja.
„Pa, je lʼ znate o čemu se radi?ˮ
„Da, kako da ne znam. Ja sam, gospođo, u njihovom crnom tefteru.ˮ
I sad zamislite kakve su vrane čeljad! One su mene od proletos zapamtile, iako sam tamo bio u radnom kombinezonu, a ovde sam civilno obučen, tek sišao iz prevoza, i treba da krenem ka banci. One su me odande primetile i, skačući po kandelabrima, krenule na mene!
Ispričaj nam, Želimire Gvojiću, poreklo svog nadimka...
Krajem 70-ih, početkom 80-ih, bio sam dosta aktivan u obnavljanju i radu foto-kluba u Vinkovcima. Imao sam tad zacrtanu ideju da ću postati poznati fotograf u svetskim razmerama, a kako u svetu ne znaju za ć, ž itd, onda će imati problema sa pisanjem i izgovorom mog imena. Dakle, trebalo bi da imam neki nadimak po kom ću kao fotograf biti prepoznatljiv, a koji će lako da se piše i izgovara bilo gde. I tako sam ja za omladinski list išao, te ʼ83-ʼ84. na nekakav cirkus koji je došao u Vinkovce. Imali su kobilu koju je trebalo uzjahati. Da bi članak bio autentičan, ja sam hteo da to prođem, osetim, da bih pisao iz prve ruke. Mnogi nisu mogli ni da se popnu, jer je ona bila izdresirana da glumi divljeg mustanga. Mene je relativno lako pustila, uzjahao sam je, krenuo, prejahao pola tog kruga, ona je počela da se rita, ja sam se borio dokle sam mogao i pred sam kraj je ona mene ipak zbacila. Pao sam tako da mi se dlan leve ruke iskrenuo, pa je ruka počela da otiče. Otišao sam kod lekara, stavili su mi gips i onda sam ja, tako umotane ruke, navečer otišao na Vinkovački korzo, da se vidim s društvom. Tu je jedan moj školski drug Mačak rekao:„O, evo nama el gvojosa sʼ neke koride!ˮ I ja njega tu po ramenu odalamim: „Bravo kume, gotovo, kupljeno, ajʼ da popijemo neko piće, ja sam od danas el gvojos!ˮ I ja sam to tad uveo, potpisujem se tako, i zvanja u Foto-savezu dobio sam na ime el gvojos, tako piše i u članskoj kartici ULUPUDS-a. I pošta mi stiže na ime el gvojos.
U mom dvorištu
Čak je neobično i mesto na kom živi el gvojos sa svojom porodicom – u spletu kuća podno banjičkih solitera.
- Kad je neko nevreme, a ja samo parče neba vidim, jer su svud soliteri oko mene, tad jedino zavidim stanovnicima visokih spratova. Jer, da sam ja tamo, slikao bih munje i gromove, panoramu grada s te visine. Iz mog dvorišta nemam tu preglednost. Ja sam se po tim soliterima penjao, radio, prao, silikonirao, gitovao, krpio, farbao... I volim to što ipak živim u dvorištu, što to nije terasica od 2-3 kvadrata, i što nisam u tim stanovima koji više liče na golubarnike, volim što imamo našu šarplaninku... Znaš, pravio sam jednom izložbu o pticama, u Matematičkoj gimnaziji. Upisao sam kod svake fotografije vrstu ptice i lokaciju gde je snimljena. I sad, na jedno 50 posto je pisalo: lokacija – u mom dvorištu. Dve profesorke, koje su gledale izložbu, upitale su me: „Izvinite, a gde vi živite?ˮ Ja kažem: „Tu, na Banjici. Ja sam 13 vrsta ptica snimio u mom dvorištu.ˮ Nisam beloglave supove, za to sam morao da potegnem čak na Uvac, ali mnogo drugih ptica je snimljeno ovde –vrapci, senice, zebe, crvenrepke, kosovi, gugutke, golubovi grivnjaši, svrake...
Iz svega što pričaš je potpuno jasno da si čovek koji teži da živi u skladu sa prirodom i kosmosom...
... Da bih bio u skladu sa sobom, i tog puta vazda ima koliko god hodili.
A takav je ustvari i tvoj odnos prema životinjama. Tvoje ruke znaju kako je to držati zmiju otrovnicu.
Pa, znaju, znaju, držao sam ih i mazio, fotografisao iz jako velike blizine, od par santimetara, i nisu me napadale. Bilo je nekoliko pokušaja da se odbrane od mog nastrljivog hvatanja njih, ali za sada je sve dobro prošlo. Nosio sam poskoke i u džepovima od prsluka i u foto-torbi, tamo gde stoje objektivi...
A kakav ti je odnos prema psima?
Imamo divnog psa, veliku šarplaninku, blage naravi, ponekad jogunastu, pa nam pobegne, preskoči ogradu, pa se prošeta po pijaci banjičkoj; mi je naʼvatamo uz pomoć nečiju i vratimo je. Meni je samo zadavala probleme jer sam morao da stalno krpim neke doduše neadekvatne ograde, koje još uvek imamo oko kuće, dvorišta. Ali, uistinu, dobar pas. Jednom je, još kao mlad, našu ćerku Anu, bukvalno spasao tokom šetnje, usred zime, u banjičkoj šumi. Šarplaninka je odjednom skočila na Anu i oborila je. Sekundu posle toga je Ana čula pucanj i na dva metra od njih je pala ogromna grana opterećena snegom. Pas je verovatno čuo to neko početno pucanje i predosetio šta će biti. A inače, odnos prema psima... Ja sam odrastao na selu, u dvorištu, uz pse, mačke, životinje razne, kokoške, svinje, ćurke, kasnije koze... Tako da, sve životinje za mene su sustanari, neko s kim mi živimo, ležemo, ustajemo. Volim životinje i smatram da Beograd nije human ni za ljudski ni za životinjski život. Sigurno mi ne bismo imali ovakvog psa da živimo u soliteru. Imamo ga zahvaljujući, eto, tom dvorištu, pa tu ona ima neku slobodu kretanja. Posebno volim divlje životinje, prirodu.... Malo mi je tužno kad vidim pse po gradu kako se zlopate. Ali potrebni su ljudima, a i ljudi njima.
Sve što radiš ili si radio, posao, zanimacije, sve zahteva jaku koncentraciju. Kako se opuštaš?
Muzika svakako igra ključnu ulogu. Kad dođem kući pa sednem i petljam oko fotografija, obavezna je neka muzika ili neki razgovor sa Jutjuba, neka zanimljiva emisija, tu ponešto čujem novo. Opuštam se, nažalost, sve ređe, i u prirodi. Retko poslednjih godina odlazim na neke terene, čučeći negde, čekajući pticu da natrči, gledajući biljke, travu oko sebe, berući čajeve. Mogu da se čak opustim u nekim poslovima od kojih zarađujem. Tenzija mi nije svojstvena, pa mi ne treba poseban tretman. Opuštanja, uživancije, zadovoljstava može biti u raznim stvarima, pa i u blatnjavoj pećini, ako čovek ima takav pogled, ako ima takav stav.
autorka naslovne fotografije: Božana Marinček