Harmonija savršenog odnosa čoveka i psa

Sanja Belović: Trčim s televizije kući, da pas ne bude sam

Nova godina je jedan od onih praznika koje obavijaju poruke topline i zajedništva. Novogodišnja jelka, kao jak simbol takve atmosfere, čini se da nalazi svoje prirodno stanište u domu u kom živi Sanja Belović sa porodicom. Jer, Sanja i u svom dinamičnom, užurbanom reporterskom poslu otvara prostor za brižne, plemenite postupke, koji šalju opet dobre poruke konzumentima televizijskog programa. Krasi je i ogromna ljubav prema životinjama, te zbrinjavanje bačenih, ostavljenih, napuštenih… A tu je i posebna naklonost prema deci i talenat za komunikaciju sa njima. Dovoljno je da se jednom nađete u društvu Sanje i nekog mališana. Odmah ćete shvatiti da je ona magnet za decu.

- Oduvek sam bila takva. Još kao devojka, čuvala sam dvoje dece, sestru i brata. Tad sam radila honorarno u televiziji. Radila sam jutarnji program i svaki put, nakon jutarnje smene, odlazila sam pravo kod njih da ih čuvam. Bez obzira na to što sam ustajala u četiri ujutru, ja sam se sa Anom i Bocom igrala do 9 uveče. Nije to bilo igranje tek onako, radi reda. Ja sam istinski uživala u igri. Sa decom mi je uvek najlepše i najiskrenije - opisuje Sanja. 

Za višesatno, kvalitetno igranje sa decom, potrebno je, osim ljubavi prema njima, posedovati i dinamičan temperament, žar za šalom, zabavom. Dovoljno je da koji put poranite uz Jutarnji program RTS. Lako će vas šarmirati vrcavi duh reporterke Sanje Belović. Ona mami osmeh, šalje pozitivne vibracije, a od nekih njenih uključenja, tj. reportaža uživo, prave se video-klipovi i kače na YouTube. Jedan od pravih hitova poznat je kao Sanjine perece. Vredi pogledati. Sanja rado prepričava taj slučaj. Tokom ovog našeg prednovogodišnjeg intervjua u porodičnom stanu na Voždovcu, smeh je organski povezivao sve segmente priče. 

Svaki posao zahteva određene karakterne osobine. Čini se da tvoj posao novinara-reportera ne bi mogla da obavlja osoba, koja ne žudi za stalnom dinamikom i promenama.

Posao reportera zahteva osobu koja voli dinamiku, i koja ume da svoju dinamičnost, ali i opuštenost ispolji na malo prostora, kroz nekoliko reči. Naravno, da bi sve to uspeo da iskaže pred gledaocima, reporter mora da voli svoj posao.

Da li si takva bila i kao mala? Da li si maštala o ovakvom tipu posla ili je posao tebe našao, pa si ti onda naknadno tu otkrila novu sebe?

Moja baka mi je, kad sam bila mala, donela mikrofon iz Nemačke. U to vreme sam maštala da budem pevačica. Ni u malom mozgu mi nije bilo da ću postati novinarka. Tako da, mnogo godina kasnije, posao reportera će zapravo pronaći mene, a ja ću onda polako početi tu sebe da nalazim. Znači, nisam nikad imala u glavi ideju da ću postati reporter, novinar, već sam uvek po kući vukla neke gajtane, npr. od pegle, želeći da budem pevačica, glumica. Svakako, nešto što se vezuje za mikrofon, da. 

         U vreme bombardovanja na ulici smo bili samo mi, pekari i policajci 

Sanja Belović (Beograd, 1972), sa zadovoljstvom ističe legendarno ime Baneta Vukašinovića, koji je i njoj postavio profesionalne temelje, kada je negde oko 1993. počela da radi na RTS, najpre kao honorarac: "On je jako vodio računa o svojim ljudima, a mladima je davao šansu da uđu u studio. Danas je nezamislivo da ti neko to ubrzo ponudi. Bane je upravo insistirao na tome da se mladi ljudi oslobode straha. Svi smo uz Baneta počeli. Ja sam radila Beogradske vesti, potom sam vodila neki segment iz turizma. Bane nam je rado pričao i o tome kako je divno doći ujutru u redakciju i tu popiti jutarnju kafu", priseća se Sanja.

Kao novinar-reporter, Sanja danas radi za Jutarnji program, Beogradsku hroniku, serijal Majstorije, koji je osmislila njena koleginica Dušica Tasić. Takođe, učestvuje u realizaciji drugih informativnih emisija. Slično kao i pre 25 godina, njen radni dan uglavnom počinje ustajanjem u četiri ujutru.

Sanja Belović

- Zato, pored onog što sam već pomenula, mora da se voli ovaj posao, da ti ništa ne bi bilo teško, da ti ništa ne bi smetalo. Kad ustanem u 4, ja se osećam kao da sam ustala u 7, jer znam da me čekaju neka nova iskušenja, izazovi, i meni je to super. Znam da idem da radim to što volim i zato mi uopšte ne predstavlja problem da rano ustanem.

Za sve ljude koji se zbog posla bude jako rano, u šali se kaže da rade "pekarsku smenu". A ti si se, kao što znamo, u nizu svojih zanimljivih uključenja iz raznoraznih ambijenata, zaista obrela nekoliko puta i u samim pekarama.

Postoji na YouTube čuveni snimak na kom držim perecu, koja baš i ne liči na perecu. Zatim, mesila sam sa pekarima pite za migrante, još na početku, kad su tek počeli da dolaze u Srbiju. Posle smo im odneli blizu deset kilograma tih pita u park, da se svi posluže. Pravila sam ujutru i urmašice, ma, svašta. Mi i jesmo kao pekari. U vreme bombardovanja, na ulicama Beograda su bili samo pekari, policija i mi. To su, dakle, tri zanimanja čiji su predstavnici ordinirali ranom zorom, a sećaš se da tada nije bilo ni struje, pa smo često bili u mraku. Prelazili smo i most u trenucima kada je vladala potpuna zabrana. I zato još jednom naglašavam da je potrebno da se ovaj posao voli. Iz raznih ambijenata se javljam. Bila sam na krovu kao odžačar, radila sam sa njima na visinama. Mesila sam testa, ronila sa ronilačkom opremom, muzla jarca u zoo-vrtu. Hteli smo da dočaramo gledaocima to kako jarac daje mleko, pa sam od Vuka Bojovića tražila šerpicu. A u serijalu Majstorije popravljam veš-mašine, menjam točak na automobilu, svećice, lampe na ulazima beogradskih zgrada. Tako da kroz taj reporterski posao ja ponešto i naučim. Ne znam da li ima nečega što nisam probala. Verovatno ima, pa ću se potruditi da i to probam u 2019. godini.

        Zbog greške sam bila i suspendovana 

Danas su sve češći takvi reporteri koji vole da iz prve ruke, svojim primerom pokažu, objasne gledaocima ono o čemu govore. Ako se ti npr. javljaš sa hipodroma, da li ćeš odlučiti da uzjašeš konja samo zato da bi kao reporter bila uverljivija ili je tu reč o tvom iskrenom porivu ka avanturi, zabavi, isprobavanju novog?

Lično želim da ubedljivo prenesem to o čemu govorim i da pružim što više informacija.  Mislim da smo mi, reporteri, napravili veliki korak u odnosu na nekadašnji, prilično uštogljen pristup poslu, koji je podrazumevao da ti samo staneš, ispričaš šta imaš, i to tako prođe. Ne treba biti neprirodno sugestivan, već treba, jednostavno, dati svoj pečat, preneti svoj doživljaj. Ako je požar – da ti svojim licem i gestikulacijom pokažeš da li je požar veliki ili mali, koliko je ljudi tu u opasnosti, koliko ima povređenih, znači da pokušaš da daš svoje viđenje situacije. Jeste napravljen pomak. Nekada su reporteri bili mnogo drugačiji, statični, ozbiljni. Sad se na svakoj televiziji trude da budu bolji, zanimljiviji od konkurencije, a opet, svi su dobri.

Sanja Belović

Ali, ja verujem da tu dosta toga zavisi i od duha, radoznalosti, razigranosti…

Da. Mada, i u nesreći moraš da budeš sposoban da o tome govoriš. Dešavalo se da budemo pored sedmoro mrtvih. Jeziva slika na terenu, ti stojiš u središtu svega toga, a treba da budeš pribran i javiš se u vestima. Tu nema mimike, ne smeš ni da se zaplačeš, niti da budeš bled. Moraš da kažeš tačnu informaciju. A opet, na drugoj strani, kad je nešto veselo, duhovito, onda tu ima puno prostora za lični pečat svakog reportera. I nema tu recepta, nego sve zavisi od toga kakav si ti, kakav je tvoj duh.

Zato se i čini da posao reportera omogućava punu spontanost, da tu on može da se prikaže onakvim ljudskim bićem kakvo zaista jeste, mnogo više nego što je to slučaj sa voditeljem, naročito voditeljkom u studiju.

Voditelj nema toliko prostora da svoju ličnost prikaže, najpre zato što čita najave onako kako su napisane, pa tu nema mnogo vrdanja levo-desno. Ja mislim da kod svakog reportera može da se pročita šta voli, šta ne voli, kakva je osoba, da li voli decu, da li voli ili ne voli životinje, da li je krut, strog, opušten. Ja bih za sebe rekla da sam potpuno opušten reporter. Ako sam došla na neki događaj, a vidim da pored mene prolazi neki sasvim drugi, važan, zanimljiv događaj, ja ću se iste sekunde okrenuti i pričati o tom drugom događaju. Znači, neću se kruto držati dogovorenog plana. Jednom, dok sam bila u lajvu, neka baka je, noseći kese, prelazila pešački prelaz. Ja sam tokom uključenja otišla da joj pomognem, ponesem kese, prevedem je preko ulice i onda sam se vratila. Sve je ispalo simpatično, a opet, poslali smo poruku da treba pomoći starijim ljudima. Tu se nekako i vi kao reporter pokažete da li imate tu žicu, da li volite ljude, životinje, decu. Pročitaju vas ljudi. Meni nekada priđu nepoznati ljudi, pa mi kažu: "Vi ste tako divni, uvek tako nasmejani". Ja uopšte nemam osećaj da sam nasmejana, ali to valjda zrači iz nekoga. Dobro, nikad nisam namrštena, to ne. Valjda se uvek razgalim kad se uključe kamere.

A kad se uključe kamere, ti moraš da reaguješ brzo i da uvek budeš spremna da o nečemu govoriš.

Prvo, reporter mora da bude obavešten. Zatim, te informacije mora da brzo preradi u svojoj glavi. Mi nekad imamo samo dva minuta do podizanja signala za uključenje, i ja, dok oni podižu signal, zovem upravu saobraćajne policije da bih dobila sve informacije. Nemam vremena da zapišem, nego ih u glavi izvrtim i odmah prenesem. Znači, reporter mora da bude domišljat i informisan. I, možda ključna stvar – ne sme da ima tremu. Jer, ako imaš tremu, ona te pojede. I to što bi želeo da kažeš ti ne uspeš da kažeš. Mislim da trema ubija ljude. A nije dobro ni ako stalno razmišljate – kakva je moja frizura, kako izgledam, kako sam našminkana. Ja se šminkam u kombiju, pred retrovizorom. Bitno mi je, naravno, da izgledam lepo, ali mi je bitnije da stanem ispred kamere i ispričam tog trenutka ono što je aktuelno. Ne vodim računa o tome da li duva vetar, da li mi je kosa preko očiju. Mislim da je i super da ljudi zaključe po vama da je napolju hladno, da duva vetar. To i jeste uloga reportera, da dočaramo situaciju kakva jeste, jer mi smo ti ljudi napolju. Meni se jednom kišobran slomio tokom uključenja kod Hrama Svetog Save - toliko je jak vetar duvao. To je razlika između voditelja u studiju, koji može da pročita informaciju u tome da je vreme takvo i takvo, da duva katastrofalan vetar do 24 metra u sekundi, ali kada vidite reportera kome vetar nosi kosu i lomi kišobran, onda stvarno možete da pojmite kakva je havarija napolju.

Sanja Belović

Sva ta prirodnost, pa i neformalnost, brzina reagovanja, spremnost na priču u svakom trenutku, sve to otvara i polje nenamernih grešaka, lapsusa.

Jednom sam napravila veliku grešku, pa sam bila čak i suspendovana na sedam dana. Bila sam očajna, plakala sam, zato što je sve brujalo od te moje greške, to su svi preneli, i srpski i hrvatski i slovenački i bosanski mediji. Tada mi je Mira Adanja Polak rekla: "Maco, to se dešava, i to se u inostranstva plaća suvim zlatom!" Ja sam to tako nekako i usvojila. Kad vi želite brzo nekom nešto da saopštite, kad brzo govorite i imate hiljadu informacija u glavi, onda se, prirodno, dešava da vam ispadne neko slovo, napravite lapsus. Internet je pun mojih lapsusa. Ja sam nedavno prekrstila kolegu. Bila je saobraćajna nezgoda na Banovom brdu, gde je automobil uleteo u kafić i povredio neke ljude. Ja sam se javila sa lica mesta i, želeći da najavim kolegu Vladimira Palikuću, koji je bio tu sve vreme i pratio situaciju, rekla sam: "A sada da čujemo kolegu Palimira Vladikuću." I uopšte nisam bila svesna da sam to rekla. Posle me je, dok smo se vozili dalje, pozvao urednik i rekao: "Je lʼ tu Banja Selović u kolima?" A kolegu Palikuću sad svi zovemo Palimir.

Do koje mere se greške u tvom poslu tolerišu? Kažeš da si bila i suspendovana. Gde je granica?

Slučaj koji sam pomenula desio se zato što nismo znali da smo bili uključeni. Trebalo je ujutru da otvorim Jutarnji program iz Zemuna, sa nekog broda. Nije stigla vremenska prognoza, nije stigla muzika i reditelj je odlučio da prebode, a da nas nije ni obavestio. Mi smo, naravno, pričali raznorazne gluposti, pa je tako otišlo ono čuveno – Meni je mokro (biiip). Katastrofa.

Posle mi je glavni urednik nekoliko puta za redom puštao taj snimak, pa mi je rekao da moraju malo da me sklone sa ekrana dok se ne zaboravi. U principu se tolerišu greške zato što je to živ program i to se dešava. Neke ekipe se grabe da rade sa mnom, jer se mi na terenu zapravo ludo zabavljamo. Mi smo kao porodica. Ja održavam tempo zezanja, da se ne bi osetilo da smo umorni. Jer, imamo po sedam uključenja tokom jutra. Sedam uključenja uživo. To je sedam različitih tema! Normalno je u takvim okolnostima da se poneko od nas unervozi, jer ne stigne ni kafu da popije, ni da doručkuje. Ali, trudimo se da održimo taj duh, da se zezamo, smejemo. Onda im ja dam neku pauzicu da popijemo kafu. Moramo da se držimo, mi smo ekipa.

         Psi su životinje koje najviše osećaju čoveka

Sanja se trudi da u televizijska, reporterska uključenja integriše i ponešto od svojih interesovanja, koja inače krase njen život. Takav je slučaj npr. sa heklanjem. Zimske dane rado provodi u heklanju kapa i šalova.

- Jedno uključenje smo iskoristili da u tramvaju na liniji dva, koji kruži centrom Beograda i u kom se zimi greju beskućnici, podelimo moje kape i šalove. Ujedno smo uputili i poziv drugima da dođu i donesu im nešto toplo, jer oni nemaju gde i kako da se ugreju, sem u toj Dvojci, koja kruži gradom. Razmišljala sam kako da izvedem to, a da ne uvredim beskućnike, pa sam podelila kape i šalove svima, koji su se zatekli u tramvaju. Nisam njih u tom smislu izdvojila.

Kakve su bile reakcije?

Super. Jedna žena mi je rekla da će da pokloni kapu ćerki. Onda sam ja dala dve kape, i za nju i za ćerku. Žena mi je rekla: "Živa bila i ti i svi tvoji." To je meni nemerljivo. Ja sam užasno osetljiva, na decu, životinje i na te ljude, kojima je teško. Kad bih dobila na "Lotou", mislim da bih prvo iznajmila halu za sve napuštene životinje.

Sanja Belović

Ranije u razgovoru, upoređivale smo rad reportera sa poslom voditelja u studiju. A da li može da se razvije neka posebna hemija između konkretnog voditeljsko-reporterskog para?

Apsolutno. Sa tri voditelja imam fenomenalnu hemiju i to se vidi. Recimo, Dušica Spasić u studiju i ja na terenu – to je neverovatan spoj! Ako se od nas očekuje 100 odsto, mi postignemo 150. Nadogradimo priču, napravimo fenomenalnu stvar, pogotovo kad se radi nešto neobavezno ili sa decom. Ona mene nešto pita, pa ja njoj odgovorim, što nije karakteristično, jer zvuk kasni na televiziji, pa mora po nekoliko sekundi da se čeka. Ali, nama to nije prepreka. Mislim da mora da postoji hemija između voditelja i reportera. Ja se unapred radujem kad znam da radi neko od voditelja. Branko Veselinović i ja isto imamo odličnu komunikaciju, stalno jedno drugom prebacujemo lopticu.

Jedna od tema koje smo se već dotakli jeste ljubav prema deci…

Čini mi se da najbolje reportaže odradim upravo sa decom. I kad treba neko nešto da izvuče od dece, uvek mene pošalju, zato što se ja njima potpuno prilagodim, I cenim ih kao ličnosti, bez obzira na to koliko imaju godina. I uvek dobijem fenomenalne odgovore. Sa decom uživam kad radim. Nedavno sam imala uključenje iz trećeg razreda. Iako ih nisam poznavala od ranije, oni su mi rekli da sam im ulepšala dan čim sam ušla. Posle su mi dva blizanca, na pitanje da li se nekad posvađaju oko neke devojčice u koju se obojica zaljube, rekla kako oni ne biraju isti tip devojčice. Bila sam iznenađenja tolikim poverenjem i to od strane dečaka, koji me pritom vide prvi put.

Sa dece se lako u priči sklizne ka životinjama. Tvoja ljubav prema njima nije rezervisano samo za pse…

Ne, ne. Ja sve životinje volim.

Kako gledaš na pse i na odnos čoveka i psa?

To je neka čudna veza. Psi sve osećaju. Oni od svih životinje možda najviše osećaju čoveka, samo što ne govore. Oni sve znaju šta mi radimo. Mačke nisu takve, one su prepredenije. Imam ja i mačku i psa. Ali, pas mi je nešto posebno. Možda sam frik, ali ja ne mogu da razdvojim psa od Anđele i Miloša, moje dece. Trčim iz televizije kući da pas ne bude sam. Psi su tako osetljivi i nežni, a ne mogu da ti kažu kad ih nešto boli. A hoće da te uteše. Kad sam nervozna, pas dođe i stavi mi šapu preko kolena. Razumeju te.

A tvoji ljubimca su:

Mačak Maks i pas Balu. Sibirski samojed, koji živi u stanu, dakle, uopšte ne živi u svojim optimalnim uslovima. On treba da je napolju i da je na hladnom. Ali, ja ne bih mogla da preživim da ga vidim napolju. Ja da spavam u toplom krevetu, a on u dvorištu, ma, nema šanse. Mačka Maksa smo usvojili. Bio je na vrhu jedne trošne kuće. Spasli smo ga od pogibija, jer se kuća rušila. Postavili smo merdevine, čitav komšiluk je bio u akciji. Balu i Maks vole da se šetaju zajedno, hodaju jedan pored drugog, zveckaju ogrlicama, idu put parka, ceo ovaj deo Voždovca ih zna. Super se slažu.

Balu

Bolje nego sin i ćerka?

To sam baš htela da ti kažem. Imam dvoje pubertetlija. Oni se nikako ne slažu, a pas i mačka divno. Nadam se da će i Anđela i Miloš jednog dana biti takvi.

Maksa si usvojila. Ali, nemali broj drugih životinja je takođe prošao kroz tvoj stan, dok im nisi našla novog vlasnika.

Balu je, recimo, kod kontejnera našao šest mačića i doneo ih je u zubima, jednog po jednog, i stavio ispred mojih nogu. Ja sam ih odvela u sobu i stavila u jednu kutiju. Onda sam ih prvo hranila mlekom na špric šest dana, vodila kod veterinara. Potom sam ih objavila na Fejsbuku. Javili su se zainteresovani, ali ja uvek dobro proverim te kod kojih idu. Svih šest mačića je besprekorno udomljeno. Neobičan je bio slučaj od pre neki dan, kad je haski, sa dva različita oka, došao do televizije. Crnobeli, prelep, izgladneo, istraumiran. Uveli smo ga u televiziju, nahranili i uz mnogo truda nekako došli do bake, koja je vlasnica. Došla je kasno uveče po njega. Svi smo bili presrećni. 

Maks

Ovde je trebalo da bude kraj razgovora sa Sanjom. Isključila sam audio snimač, da bismo još neko vreme neobavezno časkale. Ponovo smo se, međutim, dotakle reporterskog posla i, kada je Sanja uz osmeh istakla kako se njima svakakve stvari dešavaju na terenu, brzo sam ponovo pritisla dugme za snimanje.  

- Trebalo je da otvorimo Jutarnji program, u 6 na Dunavskom keju. Novak Đoković je tad proglašen za najboljeg tenisera. Ja sam imala beli kaput, zakopčan, elegantan. Počinjem da govorim o Novaku, kad, prilazi mi beskućnica. Stavlja sedam prljavih kesa pored mene i kaže: 'Dobro jutro, doktorka. Mogu nešto da vas pitam?' I sad, to je živo uključenje, ja ne smem nju da otkačim, samo sam rekla: 'Ali, ja nisam doktorka. Je lʼ gledate vi Novaka Đokovića?ʼ Htela sam kao da napravim neku kopču. A ona kaže: 'A je lʼ ti gledaš partizanske filmove?' I na kraju, kad sam završila uključenje, ona je počela da aplaudira: 'Bravo! Bravo!' Celo jutro smo bili pod tim utiskom, Nestvarna scena. A koliko samo još ima primera. Da, definitivno, po temperamentu sam predodređena za ovaj posao. I za decu.

Fotograf: Đorđe Barudžija 

 

Komentariši

Komentar je prosleđen